20. oktobar

РЕЈ РА ПЈЕР ~ 1 и|> та чу нв 1: Н у Му 5

(Наставак са седме стране)

А навадили су се нарочито, по свему се чини, откако му је Ева Мађарица, „Ева од зубара др Шнекфуса са другога ката“, снела ни предала у аманет чудног докторовог миљеника, старог папагаја Араку. Доктора су одвели као сумњивог аријевца и совјетског симпатизера, па кад су тражили да Ева и усељене немачке официре служи она се сетила да је Мађарица. Али, пре одласка у њено бачко село, замолила је да Спасоје причува старца Араку. Ко зна да ли би га ови неговали, — ћудљив је и гадан сто гради! Због тога ни она га не сме понети собом међу своје сељаке. А несрећни Доктор је био тако добар!... Папагај је такав да су се гости згрозили кад су га видели први пут на келнерају. Био је сто: годишњак, половином ћелав: од оне славне жуте ћубе на глави која издаје птичје емоције, кострешећи се, остало је једно једино перо. На

_ тртици три разрока, зелена пера, као на гриви

| каквог поглавице црвенокожаца. А она обнажена, жуториђа, најежена кожа збрчкала се, сува и као

| исперутала. Неко од гостију рече: — Ганди! али Спасоје пресече грохот. То упоређење више нико не понови, Спасоје се, очевидно, од првог тренутка спријатељио с Араком а и гости су убрзо превидели његову мртвачку ругобу и почели се не само занимати с њиме, већ га некако и заволели као свога друга у ропству. То је била читава мала свечаност када је Спасоје једнога дана скинуо ланац с Аракине ноге и пустио га па се сербез шеће по шанкову пебрвазу. А, видећи да Арака све на више тежи направио му је високу пречагу између зидова под сводом а до пречаге са келнераја лествице, па се Арака пење и обрће као на репу, кад га из тропске апатије прене, ваљда, некаква давна успомена визија из мајке прашуме.

Арака није саобраћао ни с ким, није запажао никога; и кад му који пут око, нешто сулудо а нешто као пресићено искуством и мудрошћу, и застане на понекоме, одбија се од погледа, од људског бића, не удостојава људску појаву ничим; пружени орах прими, не признавајући ништа, крцка га и не очекује други, иако је коштуњац обрће га својим крљуштавим прстима с дугим кривим ноктима древнога мандарина, па га одједном опусти од грдне досаде.

Пошто не одговара, уопште, не реагује ни на чије питање, пи на чији позив, ласку или поругу, ћутећи га посматрају. И то постаје, на махове, главни предах нашим људима. Од неко доба сврћу амо и Немци на својим непрестаним походима у болнице и из болница. Наши, напети од страха, бриге и поуздања, према ономе што се догађа на рускоме фронту, у Београду, око Ужица и по логорима, Немци, готово пијани од крви, успеха, обиља, пљачке, им, од неке непризнате неверице; да ли ће им ипак, све тако до краја испадати

_ за руком.

ТЕ

Њ_

Наши су, привезани за ропство као галијати, посматрајући старога папагаја путовали у детињство, у егзотичне екваторске крајеве: кад Арака климајући главом десно-лево без престанка, по пола сата, као да успављује некога, или себе, нешто гунђа, грлено и шушкајући рецитира, ве-

__роватно крупне речи на неком далеком португалском наречју, ко зна када и од кога научено, на пекаквој једрилици насред Тихог Океана... Кад чађавим старим грлом и црним дебелим језиком који пут почне некакву пеобичну мелодију да крчи, више по инструменту но по људскоме гласу.. — наши за тренутак забораве своје тегобе. "Забораве и да је ово једна бесловесна тичурина, — а и њену грдну ружноћу.

Први пут су Араку видела петорица немачких тенкиста који су походили били своје рањенике. У почетку је утицала на њих необична тишина и хладовати сумрак позног летњег дана. Но ускоро се окупише око чудновате птичје аветиње пв почеше се смејати и зивкати је као што солдати чине са кукуљавим бабама. Арака, чини __ се, није реагирао. Чини се да је само осетио неку непријатну промену у околини, више осетно по приметио, па је стегнуо још пуна перната крила

__око своје јадне голотиње, као паланачки краљ

___Лир свој

ЊЕ

поцепани плашт, и, не дижући главе

мљецкао је неке речи. А када се испну један _ плави, црвенообразни голијат, са мрежастим мо_ дрим очима усред набраних колутова, нешто што

чије било здраво нако је он био сушто здравље,

нешто што није било весело ма да се цело време кикотао, и кврцну папагаја прстом у кљун, овај одједном рашири крила, нарогуши преостало перје и поче да кашље, кише и пушта неке непристојне звуке. Немци ударише у смех, задовољни што су раздрмали мумију, али папагај, као увредивши се од тога раскилашног церекања, заћута, испружи и накриви врат; тако је фиксирао Немце редом, једним оком, Кно стари јункер кроз моНОКлЛ. И онда се догодило чудо. Папагај је викнуо нешто што је много лечило на оно њихово:

— Хајл Хитлер!

Немци су занемели. Згледали су се.

Наши су се укочили од изненађења. Сваки је самом себи тумачио како је знао: шта то треба да значи. Били су у потпуној недоумици.

Само је Спасоје стајао усправно, око му се сијало, колутало је од задовољства. Шеретски је намигнуо њиме на великога Немца.

Напослетку су, ипак, примили то за комплимент, салутирали Спасоју и Араки, њ бучно, смејући се, — фау, — фау! — отишли.

И тако је то трајало до јесени. Неки су од наших већ мислили да је Арака стварно петоколонаш и издајица, а то је Спасоја извукло из резерве:

— Пусти ти само будале! Зна овај филозоф шта каже! то

Али једно поподне дошла су и три официра у Спасојеву кавану. Као да су намерно дошли, одмах су пришли папагају. Дуго су га морали изазивати. Шћућурио се Арака као цига на мразу, па, сенилно тврдоглав ни гласа да пусти. Док Спасоје, ђаво му није дао мира, не показа једном официру да би јогунасту птицу требало мало џарнути. И стварно, после тога папагај одигра онај свој тајанствени, прекоокеански репертоар. Прво поче да крешти, кркља, кашље, храче и кише, па, најзад, оно његово, као;

— Хајл, Хитлер! 3

Али, одмах се осетило да је ефекат промашио. У тренутку, официр прелете леденим својим погледом по Спасоју и по осталима, па при-

метивши једва уздржани потсмех на ЊИХОВИМ.

уснама, скочи, дочека Араку па поче њиме лупати по полици, по столу, док га свом снагом не удари о зид, пригњечивши га још и на поду, чизмом, ј

Спасоје је после три недеље пуштен. Вратио се тетурајући се жут и модар. Али, кавану је, за инат, опет отворио. А око очерупанога Араке на ђубришту зазирући ходају и кљуцкају вране. И јесте од њихова рода и није.

Вељко. ПЕТРОВИЋ

ало који народ у свету има

тако тешку и славну исто-

риску прошлост, као што је имамо ми; мало је која земља у Европи толико богата сведочанствима великих догађаја, споменицима културе и материјалним _ изворима _ минулих "времена, као што је то. наша земља. У нас се налазе читаве наслаге докумената о првим људ ским заједницама, животу античког света, племенском уређењу старих Словена, формирању наших народа, процвату и пропадању феудалних држава, безбројна сведочанства 0 туђинским најездама и нашим борбама са завојевачима — све до ових дана у којима се остварује потпуно економско, политичко и културно ослобођење наших људи. Проучити ту неразориву, вековима исписану историју наше земље и учинити је схватљивом и приступачном данашњим нараштајима значило би: дати – још једно моћно средство нашим народима у борби за напредак, ојачати свест маса о неминовности победе радног човека у целом свету, издићи понос и развити вољу наших људи за културну утакмицу са оним народима кои су, историски гледано, под срећнијим условима недавно измакли напред.

Али, нажалост, иако је од такве непроцењиве „научне и уметничке вредности, то наше јединствено културно наслеђе не налази се у таквом стању да би могло бити у пао мери и свестрано искоришћено. Оно не само да није ни изблиза довољно

испитано и сређено, и не само да није стављено на уживање широким народним — слојевима,

већ се њиме данас не може користити ни ужи круг научних радника и уметника. Оно још увек лежи разбацано у нашем тлу, по пољима, слабо обезбеђено ни најчешће рђаво изложено по небројним музејима, препуште но пропадању и нехату појединаца по приватним домовима. ,

Тражити узроке таквом његовом стању, мучно да би довело до ма. чега, корисног: На сређивању, заштити и проучавању „ма теријалних споменика наше. прошлости и културе, до наших дана просто није имао ко да ради. Бивша држава, као организација експлоататорске класе, за .њих се није уопште интересовала, јер јој и није било стало да издизања културног нивоа народа, за ранији научни кадрови били су мали, неорганизовани, без икаквог ослонца на шире друштвене слојеве, без чега се ни на овоме пољу не може учинити ништа значајније. Једна се. само заједничка црта, као црвена нит, про-

влачи кроз: цео однос бившег друштва према — споменицима културе, а то је: систематски

рад на њиховом упропашћивању. За неупућене, овај закључак може изгледати и претеран, но довољно ће бити и за њих ако се запитају: на које су све, начине они безбројни наши средњевековни рукописи, стари новци, слике, дрворези, гравире п друге драгоцености доспели скоро у сваки европски музеј и у антикварнице – Париза, Лондона, Минхена, Беча, Пеште> Није их

права ИО ава нит 200) енсатодија. ПзануљР 10,0 25“. ЈОЖЕ

ЦРВЕНОАРМЕЈЦИ

Сабахадин Хоџић;

| мала, Шу КГ ОАШИРНАНОАНО 0

тамо односио само талас ратне пљачке, почев од папиних крсташа па до фирерових надљуди. Кроз целу историју исто су тако упорно деловали # послонни поклони кнезова п краљева, трговачка шпекулација, пребацивање _покрадених _ споменика преко границе, страначко искори шћавање незнања наших људи итд. С друге стране, материјалне споменике наше културе систе“ матски су уништавали време, општа. небрига, онаказни односи међу домаћим научницима, нераз вијена осећања поштовања народних маса према својој прошлости итд. |

Због свега тога, питање материјалног културног наслеђа целом својом тежином поставља се пред наше поколење. Народне власти су на њега обратиле пажњу још у току рата, а нарозитр после ослобођења, заштићујући га директивама и законским прописима. Од прошле године, пак, све народне републике стале су да спроводе и стварну, материјалну заштиту споменика културе, као и да организују њихово научно проучавање, 0бразујући за то специјалне заводе. Завод за заштиту | научно проучавање споменика културе Народне Републике Србије, о снован пре шест месеца, саображава свој рад општем Петогодишњем плану наше земље. току електрификације и индустријализације наше Републике, тј. за време подизања животног стандарда наших радних маса, Завод ће извршити евиденцију нашег целокупног културног на слеђа и тиме припремити услове за интензивнији научни рад и културно обогаћење наших људи, Које им може пружити прошлост. Под евиденцијом и стављањем под заштиту. државе културног наслеђа треба разумети: 1) утврђивање _ археолошких налазишта у нашој Републици н њихову класификацију (тј. да ли су пренсториска, античка рапословенска, средњевековна);

9) попис, класификација н утврђивање _ стања _ очуваности свих значајних – архитектонских објеката од најстаријих времена до наших дана (градова и твр-

ђава, манастира, конака, кула, старих брвнара, зграда везаних за значајне догађаје – народно-

ослободилачке борбе);

3) стање средњевековних У метничких дела (фресака, дрвореза, каменореза, тканина, итд.);

4) утврђивање и заштита нај-

ређих етнографских — предмета (старих средстава за производ њу, примерака ношње, оружја,

ручног рада за свакидашњу употребу, кућа типичних 33 одређени крај и доба, итд.);

5)- попис покретних споменика културе (ретких а значајних рукописа и књига, архива, дела најбољих домаћих сликара и вајара, _ нумизматичких — збирака, предмета који су припадали истакнутим борцима народно-ослободилачке борбе, итд.);

6) обележавање свих – места

на којима су се одиграли велики догађаји наше историје, а од којих данас не постоји материјалног трага.

никаквог

Овим, разуме се није исцрпена листа објеката на које Завод обраћа пажњу, већ је само повучена линија деловања,

Други основни циљ Завода је рад на обезбеђењу најугрожени-“ јих споменика. уго, такорећи вековно искуство је показало да појединачни стараоци и власници општенародних добара најчешће нису били свесни поверених им драгоцености, те су им ме њали изглед и облик по својој ћуди или су их упропашћивали својом небригом. У народној држави према општенародном кул“ турном добру јасно је да се тако не може односити. Због тога је Завод организовао за · најважније гране, стручан кадар конзерватора који ће једини мо-

ћи вршити неопходне техничке радње на старим грађевинама, фрескама, сликама. тканинама, а

о потреби тих радова одлучује Стручни савет Завода, састављен од најбољих познавалаца _споменика културе које за сада има наша Република.

Проблем конзервације Завод је морао да решава упоредо с евиденцијом, иако та два питања нису увек у сагласности. Друго решење било би, у сваком случају, погрешно. јер, сачекати прво да се заведе евиденција а потом прићи конзервацији зна“ чило би: изложити опасности многе драгоцене објекте, _ КОЈИ су једва доспели до нас.

Саобразно овим основним цнљевима, Завод је у оквиру своје унутрашње организације образовао потребне картотеке, фототеке, архив архитектонских снимака, стручну радионицу фотолабораторију, у којима се слажу сви досадашњи научни и технич ки резултати рада на споменицима културе. |

На тај начин, Завод за заштиту и научно проучавање спомени ка културе Народне Републике Србије развија се истовремено као административна, научна и оперативна установа. Његова општа тенденција је да се претвори у научно - оперативни институт, који ће моћи самостално владати огромним богатством културног наслеђа, којег су нам завештале хиљаде година оро-, шлости, од најранијег живота, наше земље па до првог Петога дишњег плана. Допринети остварењу ових" задатака, узети 'учешћа у раду овога Завода, значиће за сваког нашег јавног радни ка не само повезивање с најбољим културним традицијама нашег народа већ и директну помоћ на остварењу једног ол веома важних захтева наше да» нашњице. :

М. ПАНИЋ-СУРЕП

ЕПИГРАМ

Савезник и „Савезник“

„Савезник“ Словене У Корушкој гњави. За наци-хијене савезник је прави.

"а