20. oktobar
у На часу цртања
И сусреш улмешниљком образовању
На пријемном нспиту за Ликовну академију ноннурише деведесет кандидата
и онда кад су пребродили оне
дуге дане и последње часове
у очекивању пријемног испита им већ када су се на њему налазили, млади људи се нису смиривали сасвим. Нека притајена грозница или, снагом воље постигнута равнодушност, издваја их из њиховог уобичајеног стања, Они су испуњени испитном психозом, старом, добро познатом и увек изнсва узбудљиом, Она се осећала и овога пута када је талентом инспирисана омладина дошла да конкурише за пријем на Академију ликовних уметности. Није ни могло да буде другачије7 Није ли се свако од тих младића и девојака пред сам почетак испита, ко зна по који пут, питао:, Имам ли ја талента или не.. Да ли ћу успети" И жарко прижељкивао да своју надареност и знање искаже и открије ту, на испиту, пред људима који имају критеријума и сд чије оцене зависе сви планови и снови о будућности.
Због свега тога пажљиво, с дуж“ ним обзирима, треба ући у просторије, у којима млади уметнички почетници раде, окупљени на пријемном испиту за Академију...
Ж
Звоно. Огласило је да је још јед“ ном радни испитни дан окончан. Просторије су светле, штафелај до штафелаја, вајарски сталци густо су збијени, колико да они што раде могу помицати руке. Звоно ход“ ницима одзвања, алиу атељеима се не миче. нико. У ономе за вајаре, тридесетак младића и девојака, неко хитрим, а неко спорим покретима и даље набацује глину на већ јасно измоделирану „главу жене". На лицима оних који раде, чита се унутрашња напетост, иако су очигледно изморени врућином, А из њихових погледа избија жеља да раде, да раде и даље, још дуже, без обзира на звоно. Ова радна унутар. ња усредсређеност траје дуги минут пошто је звоно дало знак да рад прекину — до сутра.
А кад се помакао модел, за њим су се повели готово у један мах и сви млади људи на окупу.
х
Ко су они Свршени матуранти, несвршени ђаци гимназија, двојица имају само основну школу. И сви они желе да постану уметници. Многи су допутовали из унутрашњости, Шездесет четворица конкуришу на сликарском, графичком и наставничком отсеку, а двадесет шесторо на вајарском. Ко ће од њих бити срећан што ће га примити7 Кога ће мимоићи та радост7
Кад су кандидати отишли из атељеа, група професора и професионалних уметника упутила се да радове разгледа. · Зналачки и без журбе обишли су професори сва атељеа и прегледали радове. Пред цртежима шездесетчетворице за-
АРОДНА библиотека добила је своје садашње име пре 92 године, на предлог славног филолога Ђуре Даничића, али стварни зачетак њеног формирања треба тра жити у четрдесетим, чак и у тридесетим тодинама прошлог столећа. Тада се у Београду појавила замисао о стварању једне — за ондашње појмове — веће библиотеке, Одређенији облик та замисао добија тек 1853 године, када су књиге из свих министарстава скоцентрисане у Министарству просвете које је и само располагало са преко 1400 књига. За почетни период рада Народне . библиотеке везано је име Ђуре Даничића који је био њен библиотекар од 1856 до 1859 године. Захваљујући Даничићу, Библиотека је добила своје прве смернице као установа којој је задатак био да набавља све књите на српском језику, ср љавите које се односе на српски народ, а објављаете су на страним језицима, и све најбоља стрино пари те из свих области знања. ! У току последње четири деценије прошлог века радом Народне библиотеке руководили су др Јанко Шафарик, Стојан Новаковић, Ни„ Милан Милићевић и
други. Стојан Новаковић дошао је,
стајкивали су, коментарисали и давали своје примедбе.
— Овај овде има смелости, чак и дрскости — говорили су.
— Гледај, онај тамо, незадовољан је јучерашњим цртежом, Почео је нов,,. |
— Има смисла и осећа карактер модела — говорили су стојећи пред радом неког трећег.
На многе цртеже враћали су се два и три пута. Сукобљавали су се у мишљењима, доказивали један другом.
С једнаком озбиљнашћу са којом су кандидати радили надносили су се над те радове већ зрели уметници. С много симпатија, добре воље и савести претледали су дуго несвршена дела почетника. И то што
_ су се с истом преданошћу препу-
стили кандидати — стваралачком послу, а професори — њетовој оцени, носи у себи клицу праведне одлуке која ће пасти у понедељак и до које ће доћи уметнички колеги“ јум Академије.
| а н ма КИ, „и
Културно-умешничка друшшва пред новим задацима
своме развоју кроз разна так-
мичења, приредбе и фестива-
ле културно-уметничка друштва постигла су, и поред многих слабости, велике успехе.
У досадашњој пракси синдикална друштва, због недовољне помоћи својих синдиката, ослањала су се искључиво на Месно слндикално веће. А ово им, због њихове многобројности, није могло да пружи већу помоћ, Помоћ је била више у решавању техничких питања (набавка материјалних средстава, реквизита, ношња итд.), а мање у ор“ танизационом и политичко-идеолошким питањима. Та је пракса пре. кинута. Неки месни одбори озбиљно су схватили своју улогу у Ру: ковођењу друштвима (железничари, комуналци, административци, ПТТ). Међутим, поједини врло важни производни синдикати (металци, грађевинари, дрводељци, текстилци итд. још увек не поклањају довољну пажњу својим дру“ штвима, Нарочито се запоставља масовност,. Тако у друштву метала. ца „Радник" има свега педесет ак“ тивних чланова, У друштву тек“ стилаца „Браћа Стаменковић" четрдесет, а у друштву месне индустрије и занатства „Напредак" седамдесет чланова,
Помоћ синдиката треба да буде м у окупљању помажућих чланова, који, поред материјалног помагања, јесу и главни извор нових активних чланова. У „Абрашевићу" Месно синдикално веће осим неколицине почасних нема уопште помажућих чланова. У осталим друштвима, где нема помоћи синдиката, број помажућих чланова је врло мали, У „Раднику" има их 300, иако синдикат металаца има преко двадесет хиљада организованих чланова; ,„Грађевинар" има двеста
12274
УБИ ИЛУ: УБИЈ
п ОСТОЈИ велико колебање и код
писменог света, па чак и код школованих људи, у употреби заповедног начина неких глагола. Тако ћемо у обичном, свакидашњем говору чути: уби!, убите!, пимо! завите! и слично. Чак је и један познат наш књижевник (управо: књижевница) недавно писао Уби:, уби! То нам већ показује да и врло образовани и веома истакнути књижевни радници као да понекад допуштају могућност употребе м таквог облика.
Међутим, ово је врло груба грешка. Наша граматика не признаје такав облик заповедног начина од тога и сличних глагола, Неко може питати како ће бити заповедни начин од глагола радити, молити, носити и слично, Зар неће бити само: ради!, моли!, носи!, вози!, коси! и слично. Свакако! Али то су друтог типа глаголи, бар уколико се тиче заповедног начина.
Наша граматика маређује да се заповедни начин гради од трећег лица множине садашњег времена. Узмимо, дакле, тај облик од наведених глагола: они раде, моле, носе, косе, возе и слично. Друго лице једнине заповедног начина се гради кад се од трећег лица множине „садашњег времена одбаци крајњи гамогласник и дода наставак за заповедни начин —и. Тако имамо окрњено треће лице множине садашњет времема рад-, мол-, нос-, вози сличио. Ако томе делу додамо наставак и, имаћемо: рад-и, мол-и, нос-и, кос-и, воз-и и слично.
Али се од многих других глагола не гради свај облик на похаззни начин. Ако се по одбијању самогласника од трећег лица множине садашњег времена на крају тог окрњеног дела нађе глас ј, онда се
обично не додаје наставак, него о стаје тај део за друго лице једмине заповедног начина. Тако имамо: они улију, крију, умију, вију, шију и слично. Ако одбацимо крајњи самогласник, имаћемо окрњен облик улиј, криј, умиј, виј, шиј, а потом: пиј, биј, риј и слично. И само то је већ друго лице једнине заповедног начина. Он само тако и гласи им само га тако треба употребљавати говорити и писати. Од убити, према томе, заповедни мачин гласи: убиј!
Множина се гради додавањем наставака множине на друго лице једнине, па имамо: убијмо, сакријте, сашијмо, покријте, умијмо, превијмо и слично, а не: пимо, сашите, кримо, сите и слично,
Само неколико глагола ммају наставак и иза окрњеног трећег лица једнине садашњег времена и поред тога што се тај окрњени део свршава на -ј. То су: зујати, брујати, хујати, пајити, гајити, давати и слично.
Тако имамо: зуји! бруји! хуји, га• ји! паји, даји! и слично. И множина ће бити: зујимо, гајите, гајимо, дајимо и слично.
И поред тога што у живом разто= вору испуштамо ] па кажемо: пи-
и-
мо, пите, лите, штите и слично, пак се запажа како је, особито у писму, кад се запише, врло необично, неукусно, па чак и онај
који не зна граматичка правила мора помислити и на друга значења или ће му у најмању руку облик бити врло необичан.
Зато само: пијмо!, пијте!, шијмо!, шијте, баш као и у јединици: тиј!, шиј!, па, разуме се, и убиј!, убиј-
мо!, убијте! Ел.
Рукописне књиге на хартији из ХГУ и
ХУТГ века
за библиотекара као млад човек имао је тада двадесет седам година — и остварио једну од важних потреба ове установе: штампао је њен први каталог.
Законом од 1901 године Библиотеци је било стављено у задатак да помаже неговање науке у Србији, да помаже ширење народног образовања, да среди дотадашњу српску библиографију и да сваке године објављује нову. Ово су били обимни задаци, за чије остварење Народна библиотека није добијала довољна средства.
Оскудица у материјалним средствима и смештајне тешкоће пратиле су Народну библиотеку за време читавог дугог управниковања Јована Томића који је дошао за управника 1903 године. И поред Томићева заузимања, Библиотеци су стално ускраћивана потребна средства и могућности за широк рад. Библиотека се селила из једне зграде У другу. иљи <истоти рат затекао је библиотеку у старој универзитот2 0] згради. За време рата нестало је више драгоцених старих рукописа, што је, наравно, претстављало знатну штету с гледишта културе и науке, али се не може упоредити с огромном, у многоме ненадокнади~
пергаменту и
НАРОДНА БИБЛИОТЕКА
помажућих чланова, иако их у синдикату има преко двадесет пет хиљада. КУД „Браћа Стаменковић" нема уопште помажућих чланова, иако синдикат текстилаца броји преко седам хиљада. Насупрот овоме, у друштву железничара има 1.200 помажућих чланова. у „Братству" 1.400, у „Сими Милошевићу" 1.500 итд. Проблем омасовљавања је актуелан и у омладинским друштвима./ Ни у једном омладинском друштву нема помажућих чланова, сем неколико почасних у „Иви Лоли Рибару".
До маја месеца ове године финансирање синдикалних друштава решавано је буџетом Главног одбора Савеза синдиката. (Из године у годину та материјална средства повећавала су се тако, да је у прошлој години само на београдска друштва дато преко 8 милиона ди“ нара. Таква пракса је већину дру“ штава потпуно пасивизирала у о стварењу сопствених прихода. Нека друштва су схватила да се читав њихов рад састоји у припремању за смотре и фестивале, наступајући једном за годину дана. Не дајући приредбе по колективима, нека друштва потпуно су се одвојила од својих синдиката. Тако дру“ штво „Браћа Стаменковић" има само десет текстилних радника, „Градилмир" има најмање дрводељских радника, а „Грађевина најмање грађевинских, -
Број професионалаца је такође био у порасту. У „Абрашевићу" плаћана су 32 професионалца. У „Бранку Цветковићу 10, у „Ђоки Павловићу" 10, Истим путем иду омладинска друштва. У „Жики Шпанцу" био је плаћен поред секретара и организациони секретар, мако се није знало шта је његов задатак.
Слаб квалитет програма приредби још увек је општа појава. Наступи наших друштава, поред тога,
врло се мало међу собом разликују, |
јер у програмима нема разноврсности. Нека друштва („Абрашевић", „Бранко Цветковић") увела су из весне новине организујући весела вечери са лакшим протрамом, што је наишло на добар пријем публике. Слабост и униформисаност про“ грама долазила је и отуда што је Савез КУД одабирао и одобравао
програм друштвима, не пружајући им могућност за више самоиницијативе, Самим тим што ће се углавном смотре и фестивали надаље одржавати у размаку две-три годи“ не, поставља се пред сва друштва питање систематског и сталног рада. Културни ниво наших људи свакодневно расте и разумљиво да програми друштава морају бити дорасли овом интересу Београђана, љЉ. лЛ.
„СЕВИЉСКИ БЕРБЕРИН<
Друга опера на платну
Једна сцена из филма
ест из куларно, окибоига.
о“- дана приступиће се реновијању. Уметничкот павиљона на Унутрашње просторије павиљона биће попрзв-
Малом – Калемегдану. љене и уређене, како би убудуће мотле да послуже искључиво за одржавање уметничких изложби, Поред осталог, биће стављене и нове тапете у сребрно-сивом тону, веома погодне за позадину уметничких дела. Радове изводи Задруга Удружења ликовних уметника у својој режији, а материјалну помоћ пружиће и народна власт. Предвиђено је да се радови заврше до краја септембра месеца, х . | ' оком протекле недеље Пословница за културно-уметничке при редбе Извршног одбора Народног одбора одржала је низ успелих забавних вечери и вечери кародне музике. Једна сд најпосећенијих изведена је У Дому културе код Тошиног Бунара, у Земуну, где су радио-певачи Савезне станице наступали пред препуним гледалиштем и биљи срдачно примљени. По броју присутних, подбацило је вече народ не музике у Дому културе Четвртот рејона, где је успео програм одржан пред „полупразним гледали-
ж
3 начајна је мера коју је предузе" ла Пословница · за: вултурно“уметничке приредбе Извришног одбора Народног одбора да би употпунила забавни и културни живот ученика у привреди. У месецу септембру Пословница ће организовати планом предвиђен број приредби, које ће се одржати по групама 38 све ученике на територији Београда. СА ЛЕТЊЕ ПОЗОРНИЦЕ
На Летњој позор. вици у Топчидеру са успехом је приказана опера „Кнез Игор". За ову оперу Београђани су показали велико интересовање, тако да су за време њенот извођења седишта била попуњена. На слици: једна сцена из „Кнеза Игора".
Њен постанак, невоље, пропаст и обнова
вом штетом коју је Народна библиотека претрпела 6 априла 1941 године, управо на дан фашистичког напада на Југославију.
Између два рата
У периоду између Првог и Другог светског рата Библиотека је расла и повећавала свој значај културне ризнице цењене у читавом научном свету због уникалних рукописа и издања. Али однос „надлежних" према Народној библиотеци остао је снај стари. Библиотека је била запостављена, безобзирно ограничена у најпотребнијим кредитима и, од 1922 године, смештена у једну потпуно неподесну, суморну и доста трошну · зграду на Косанчићевом венцу. О тешком стању Народне библиотеке сведоче њени годишњи извештаји из тога доба. Ти извештаји пружају упечатљиву слику немара тадашњих просветних фактора и њиховог бесмисленог и штетног тврдичења у свему што се тицало Народне библиотеке. Једне године, на пример, буџет Библиотеке био је сведен скоро на четвртину, тако да није премашао једну тадашњу министарску плату. Од те бедне суме, од тих 122.800 динара, требало је читаву годину дана да се издржава и угледна Библиотека, један од важних“ чинилаца научног и културног живота! И то не само да се издржава, него и да се попуњава сгГим китама, чаостисима, новинама... 7
Неуредна и рабатна зграда на Косанчићевом венцу, за коју је плаћено 3,200.000 динара, постајала је из месеца у месец свео нс одеснија. Службеници · Библиотеке и њени
стални посетиоци осећали су сеу тој згради подједнако нелагодно ис великом торчином истицали да је огромно културно благо Народне библиотеке заслужило неупоредиво бољи смештај.
Немарни према Народној библиотеци у доба мира, „надлежни" су показали још већи и тежи немар према њој у предвечерје рата. Нису ништа предузели да склоне из зграде Народне библиотеке бар најдрагоценије примерке. Тако је Народна библиотека дочекала шести април 1941 године, када је запаљива бомба са фашгтистичкот авиона, бачена на њену зграду, проузроковала пожар, у коме: је пропало око пола милиона примерака књига.
Уништена ризпица културе
Било је ту драгоцених, ненадокнадивих примерака познатих не само у Југославији, нето и међу стручњацима целога света. Између осталог, пропало је преко сто старих књига на пергаменту, као и врло велики број других униката. Пламен је уништио Рипик св. Саве Јерусалимског у преводу епископа Никодима из 1319 године, две повеље цара Душана, Живот краља Драгутина и краљице Јелене, два рукописа о животу Стевана Дечанскот, Законик цара Душана у руко-
пису из ХУП—ХУШ века и мно-
штво других дратоцености. Исто тако, пропали су рукописи Његоша, Доситеја Обрадовића, Јоакима Вујића, Симе Милутиновића, Јована Стерије Поповића, Јована Илића, Милутина Ускоковића, Стевана Сремца, Ива Ћипика,
Боре Станковића и многих других
значајних писаца,
Спасене су биле само две рукописне књите, неколико стотина писама и неколико стотина књига, махом мање вредности. Све остало претворило се у пепео. Народна библиотека постала је жртвом фашистичког напада на народе Југославије, на њихову културу. Др Мираш Кићовић изнео је'у часопису „Библиотекар" да је ефективна вредност спаљене имовине Народне библиотеке процењена на 5.815,880.000 динара, а културна на — 58.151,400.000 динара, у вредности од 1938 године,
Данас Народна библиотека има 300.000 књига
Губитак је био страховито тежак и, као што је већ речено, делом ненадокнадив. Али и поред тога Народна библиотека данас успешно ради. Захваљујући поклонима и ку“ повини књига, она располаже са 300.000 примерака. То је врло солидан фонд који служи као темељ за даље проширење и развој Народне библиотеке. · Она добија потребне кредите за набавку старих књита, рукописа и страних издања. Једно од значајнијих повећања фонда Народне библиотеке остварено је куповином 30 ретки рукописа из збирке покојног Душана Вуксана.
То су стари српски рукописи од ХТУ до ХУШ столећа.
Ламас Народна библиотека распо-
лаже рукописима из којих се види историја српског језика и писма кроз све векове почевши од тринаестот. Рукописи из ХШ века су на
и
осла оперскот филма „Риголето'', ко-
ји је као први филм ове врсте иза-
звао велико интересовање и наишао на добар пријем код наше биоскопске публике, са нестрпљењем је ишчекивана друга екранизована опера „Севиљски берберин", тим пре што је та Росинијева комична опера пружала филму веома интересантан и за обраду леп материјал. Пре свега, овакав какав је, „Севиљски берберин" неће много допринети популарисању овог значајног Росинијевог дела, иако су сиже и музички мотиви ове комичне опере нудили веома леп садржај за филмско уобличавање. Поред извесних мањих скраћивања играног дела опере, који се могу допустити, али који ипак омогућавају да се „Севиљски берберин" да у свом потпуно класичном облику биоскопској публици, режисеру се не може опростити погрешка што је окрњио увертиру ове класичне опере и свео је света на половину, избацивши из ње најлепше музичка мотиве. Ако дужина зипице (део филма са именима глумаца) није дозвољавала да се увертира ла у целости, то са могло постићи снимањем оркестра (као што је учинио Галоне у „Риголету"). Овако је од самог почетка „Севиљски берберин" био окрњен.
Избегавши да гледаоцима предочи да |
са радња одиграва на позорници, иако су и декор и глума и сви ефекти чисто позоришног карактера, режисер Коста створио је све услове да до крајњих мотућности користи покретљивост камере, промену углова снимања и остала филмска изражајне могућности. МеЋутим, иако су услови били ту, режисер Марио Коста и сниматељ Масимо Терцано користили су их впло оскудно. Тако је цела серенада грофа Алмавиве дата У једном једином непокретном кадру. Уотпште, скоро већина других арија дата је статично (са глумцима увек У средњем плану). Изузетак чини једино секвенца „Розинина соба" која ја дата
са приличним коришћењем филмских изражајних могућности. Сниматељу „Севиљског берберина"
треба да се припишу поред статичности веома лоши и нејасни снимци. Тонски сниматељ упропастио је много лепих арија. Можда са ту радио лошој пројекционој апаратури (филм је приказан У нашој најбољо! биоскопској дворани „Ђеоград"), а можда је по среди лоша копија филма (шта су гледали они који су је куповали!), тек слаби снимци и рђав тон свели су на минимум ужитак код гледања на филмском платну ове толико популарне комичне опере.
Када је реч о лошим странама филма „Севиљски берберин" треба ту поменути и слабу монтажу филма, нелогично скакање са једног плана на други и најзад, веома несрећно изведену нахсинхронизацију. Скоро ни у једном кадру звук није положен на место које му одговара. Кад глумац има отворена уста — песма се не чује, тек их затвори — одјекне глас.
Што се тиче глуме она се није удаљавала од позоришта, што је им правилно. Поред изврсних гласовних квалитета (чије је богатство често упропашћавао лош тон) Феручо Таљавини (као Алмавива), Тито Гоби (као 'Фиггро), Нели Коради (као Розина), Вито де Таранто (као др Бартоло) и Иго Тајо (као Дон Базилио) располажу значајним глумачким талентима. Режија и камера умањили су вредност и висину његових у“ метничких квалитета.
БОБ.
пергаменту, а они из ХГУ делом су на пергаменту, а делом на хартији. Нове књите Народне библиотеке Ментрална библиотека НР Србије прима доста редовно, и то по два примерка сваког издања са целе територије ФНРЈ. То су такозвани 0бавезни примерци које издавачка предузећа шаљу Народној библиотеци; Управник др Душан Милачић каже да служба „обавезних примерака" функционише задовољавајуће. Он истиче да се највећа празнина осећа у одељењу новина и часописа. То је сасвим разумљиво: скоро је немогуће доћи до оних старих листова и часописа који су ивзлазили пре више година, а били кратког века. Нарочито је тешко набавити старе листове и часописе који су излазили у унутрашњости. И поред свих тих празнина, Народна библиотека је данас углавном кадра да одговори својим основним задацима. То се види и по броју њених посетилаца који је знатно порастао у поређењу с предратним и износи 400 до 500 особа дневно.
Библиотека ради у адаптираној згради на крају Кнез Михаилове улице, близу Калемегдана. (Пре рата се у тој згради налазио хотел). То је, наравно, привремено решење. · Нови, социјалистички Беотрад имаће и велику, лепу зграду Народне библиотеке, зграду која ће потпуно одговарати културном значају те установе. Предвиђено је да се зграда за библиотеку подигне близу Калемегдана, на великом простору, тако да ће захватити и простор под њеном садашњљом, привременом згра“ дом.
Олговорни уредник Драгутин шполајић, Улица Драгослава Јовановића !-1У ' гелефон 20-443 • Чековни рачун 103-9032 22 — Поштански фах 752 • Штампарија
оБОРБА“ ~ Београд Кардељева 3), Рукописи се не враћају,