20. oktobar
МЕН.
ве МОРА
Рафе Жиковски,
4
руководилац Ансамбла као коловођа
Лазаропољаца
| Први наступ Македонског државног
ансамбла у Београду
а Коларчевом народном уни• верзитету извео је свој програм Македонски државни ансамбл народних игара и песама. Ретко која играчка група да је дала тако обилан, чак и заморно богат програм. За непуна два сата извођења видели смо тринаест игара и чули седам песама. Тачке су се ређале једна за другом без икаквог прекида, тако брзо да нисмо стизали ни да прочитамо њихове називе у штампаном програму (који је, иначе, ретко савесно и исцрпно састављен, са подацима о свакој игри, ношњи и музичкој пратњи). Овако потпуно набијен био јеи програм досадањих мекедонских октобарских фестивала, на којима је за кратко време требало видети велики број група. Међутим, протрам једног оваквог ансамбла не би смео да замара и било би неопходно потребно дати гледаоцима
Из књиге утисака у Градском музеју
Београђани 0 свом граду
ЕЗ уобичајених „прашњивих на-
слага", ослобођена од „патине
векова", лежи под стаклом музејске витрине историја Београда. У светлим одајама, заогрнути тишином, траје остаци минулих столећа. Нови нараштаји отртнули су их зубу времена и сачували као сведочанства за велику повест града мученика и победиоца.
Музеј је празан. Расклопљена ка чуваревом сточићу, чами гостопримљива музејска књига утисака и чека посетиоце којих нема...
— Ко су ти људи, што су кривудавим потезима већ ислуженог пера дали одушке мислима што незадрживо навиру пред узвишеним призорима7 Шуште странице; књига прича:
Долазили су одасвуд. Много њих прошло је кроз ове одаје. Странице су прекривене именима, пусаним обема азбукама. Чак би и понеки странац, понесен историјом непобеђенот града, предавао плавичастој хартији бујицу својих утисака. Са врло мало труда, у италијанским и француским текстовима, чак и површни зналац може да открије много дивљења и признања. Остављали су овде свој потез пером синови свих наших народних република. „Расти и развијај се на срећу наших народа!" то је била њихова порука вољеном Београду. Књига је брижљиво чува. У непрегледним низовима, ређала су се имена људи.из народа Остале су и белешке које говоре о посетама пионира и омладинаца из унутрашњости. Средњошколци су били најмасовнији гости на изложби векова. Са њених споменика, загребачки студенти проучаваху историју једног дела наших народа. Минули бојеви привлачили су пажњу претставника наше Армије.
тана историја, привлачила јепажњу многих чланова масовних ортанизација као и градитеља Новог Београда. Пролазили су радници. Жуљевитом руком, свиклом на мистрију или тешки чекић, низали су оштра, кривудава слова: „Мирко Којић ученик маш. бравар", „Јордан Савић, зидар". „Оваја изложба ми остави хубаво печатленије", записао је један уметник из Скопља.
„Овакав музеј је понос Београда" — такво је мишљење о овој установи дао један судија. Да ли то мишљење деле и „прави" Београђани7 Често сте имали прилике да чујете, чекајући у реду пред пијачном тезгом, пред продавницом дувана или. у неком повереништву за станове, како неки горопадни чика или как-
"ва благоглагољива стрина започиње
»дивљу дискусију" ауторитативним реченицама: „Ми староседеоци" или
_ — „Ми прави Београђани"... Да ли
сте их кадгод запитали — шта умеЈУ да кажу о историји града, који тако љубоморно себи присвајајуг Јесу ли икада обишли установу која чува многе успомене на велику прошлост овога града
Ако одговор потражимо у књизи утисака, пажњу ће нам привући размишљање једног инжењера, и то не „правог“, већ само — прирођенот Београђанина. Та горка примедба звучи као прекор „правим" Београђанима: најређи посетиоци Градског музеја који се налази у улици Болеслава Бјерута број 1, јесу бал: сами Београђани! То нам п ује и брижљиво вођена музе евиденција. - · ли Београђани воле свој град“ то нам се питање намеће кад прелистама музејску књигу утисака.
лтовор препустимо савести „пра= вих“ Београђана,
КБ,
могућност да без напора прате извођење. Македонски ансамбл је успео да Ффолклорно репрезентује своју републику. . Видели смо типичну македонску народну игру „Тешкото", која симболизује мучно робовање, борбу за ослобођење и полетни живот македонског народа. Ова игра се најпре игра тешко и споро, а затим све полетније и живље, уз продорно извијање зурли и за-. глушну лупу тупана, која се овде боље и природније но у ма којој другој игри слива са покретима и расположењем играча. „Калајџиско оро" (из Велеса) садржи у себи елементе калајџиског заната, док се „Беранче" одликује раздраганим и распеваним јужњачким елементима у покрету. Симпатичне су биле чисто женске игре: „Чамче" (Дебар), „Кјупурлика" (турска из Велеса) и „Невестинско оро" (лазаропољска), Старе оријенталне и балканске мотиве дали су мањински играчи у орима „Осман Паша" (Турци) и „Грбач" (Шиптари).
Тамо где је покушао да делимично мења карактер народне игре Македонски ансамбл је подбацио. Такав је случај код беровске „Копачке", која је награђивана на два Узастопна октобарска фестивала. Сваки онај који је имао прилике да ужива у лепоти ове дискретно живе и полетне игре на фестивалу, био је непријатно изненађен изменом њеног карактера у извођењу Ансамбла, тде су њени кораци непотребно повећани и усиљени, тако да 'се, на махове, прелазило у непрекидно скакање, Тамо је симпатични народни свирач на ћеману Никола Илијев био потпуно срастао са народном групом, док је у извођењу Ансамбла често остајао беспомоћно усамљен.
Продубљавање и стилизацију покушало је руководство Ансамбла и код „Арамиског ора", које у себи има историску подлогу и претставља живот и борбу одметника од некадање турске власти, Ово оро је давало највише “могућности за сценске комбинације и оне би успеле да нису биле одвише геометриски оштре и да за играче нису претстављале напор који они нису могли увек да савладају.
У жељи да потпуно дочара фолклорни амбијент, Ансамбл је дао и сеоске саборске игре, са певањем и музиком. Ова тачка, од које се очекивало да буде круна програма, најмање је успела. Можда је томе допринела и релативно тесна позорница Коларчевог универзитета, на којој је био стешњен цео Ансамбл, тако да иначе лепе игре свчепољска .„Потрчана“ и скопске „Чучук" и „Црноторка" нису дошле до изражаја који би имале да су засебно извођене.
Између игара низале су се песме. Мека, импровизована македонска песма, пуна топлине и нежности, освојила је и овога пута београдску публику. Дате су песме из разних крајева Македоније иу разним стиловима певања, уз пратњу народних инструмената: кавала, ћемана, гајди и. других, Нарочито леп утисак изазвала је песма „Учи ме, мамо, карај ме", коју је отпевао млади Тодор Бошков, У стилу народне песме, и архаична песма „Куме, господине".
Македонски ансамбл лепо је репрезентовао своју републику и у погледу народних ношњи, које су дате са научном савесношћу. Живо допадање изазвала је лазаропољска мушка и дебарска женска ношња.
20. Младеновић
ји 7114
Наша филмска индустрија на Загребачком велесајму
ВЕ јесени југословенска кинемато-
графија по први пут излаже на Загребачком Велесајму, „Југославија филм; предузеће за увоз и извоз, које заступа наша филмска предузећа, већ је закупило потребан изложбени про стор, а његово уређење поверило задрузи ликовних уметника Хрватске. По примљеним нацртима уређење овога простора већ се приводи крају и биће го тово на дан отварања сајма. Начин на који је замишљено уређење простора пружиће могућност посетиоцима сајма да прате развој и стање наше кинематографије. Појединим нашим уметничким и документарним филмозима који долазе у обзир за извоз даће се више простора. Сваки такав филм добиће по себно место где ће поред фотографија бити и главни подаци о филму. На сајму ће „Југославија филм“ уредити трговачки биро у коме ће интересенти за наше филмове добијати сва потребна обавештења. У Бироу ће се моћи склапати уговори о продаји филмова.
Поред тога према утврђеном распореду, У једном загребачком биоскопу приказиваће се наши уметнички и документарни филмови, За време трајања сајма, истовремено с премијерама у свим већим градовима, биће први пут приказани наши нови уметнички филмови „Чудотворни мач“ и „Црвени цвет“. поред тога „Југославија филм издаће веома укусно и богато опремљен каталог на нашем и страним језицима. Оно што ће наша филмска индустрија дати народним масама у ближој будућности, биће приказано кроз низ фотографија и макета филмских градова који се подижу у појединим републикама,
| ословница 3за културно-уметничке приредбе Извршнот одбора Народног одбора почетком овога лета наставила је да приређује вечери народне музике, које су у домовима културе имале велики успех. Због недостатка' рејонских летњих позорница, руководство Пословнице оријентисало се на баште појединих кавана, иако је било свесно да то нија најпогодније за народну песму, тим пре, што се од ње дугогодишњом предратном „традицијом"' створила песма каванског типа. Али руковод-
ство Пословнице је сматрало да је.
Београђанима неопходна културна забава за време летњих дана и грађани су то врло лепо примили. Чак су руководиоци појединих ресторана изјављивали да за време приредби примећују нове госте који се иначе не појављују других дана. Преко осам хиљада људи на дванаест о ваквих вечери најбољи је доказ великог интересовања којб"бу побудиле приредбе народне музике и песме. .
Франц Меринг: „Легенда о Лесингу“
(Превела Прма Лиспчар, Издање „Култура“, Београд 1950)
. Немачка грађанска класа, која је на
светско-историску позорницу дошла сувише доцкан да би себи приграбила лавовски део светског тржишта, није могла због тог задоцњења никад да се сопственим снагама подигне до оне моћи коју су постигле њене западне сестре: француска, енглеска и америчка грађанска класа. Зато се она морала нужно да обрати чизми и мачу пруских јункера, да у савезу са њима покуша своју афирмацију и борбу за светско господство. То обраћање начинило је њу им господарем и робом феудалних војника — велепоседника: господарем — јер је била њихов кредитор и банкар, робом — јер никада није стигла да изгради своју сопствену културу и. идеологију, већ се потпуно подвргла примитивним идејама заостале феудалне гристокрације, чувеном „прусизму", апсолуту државе и њеног шефа, био то монарх, канцелар или фирер. .
Природно је било што је у том подвртавању јункерству немачка буржоазија морала да одбаци све што би потсећало на њене дане младости, када се још мотла борити против феудализма и што је прибегла фалсификату при тумачењу идеја својих првобораца, који су увиђали да су интереси буржоазије опречни са интересима феудалаца — велепоседника, и били свесни да је борба против њих закон за победоносну грађанску класу.
Тако су грађански историчари посту. пили с једним од најчишћих претставвика немачке буржоазије у њеном рађању — са Лесингом. Човека, који је целот свог живота био противник Фридри-
ПРОБЛЕМИ НАШИХ ПОЗОРИШТА
ЦЕНОГРАФИЈА и костимогра“
фија (сценска опрема) нераз-
двојни су елементи позоришне
претставе; нераздвојни не само међусобно, него и са елементима глуме и режије, Читајући драмски текст ми апстрактно видимо поједине чинове , личности, разна места одигравања радње: салон, мансарду, парк, трг, обалу и унутар тих места разна доба дана: зору, подне, вече, ноћ, затим сунчана поднебља, облачне штимунге, буру, севање ' муња, грмљавину, даље: слуге, грофове, хероје, војнике, краљеве итд. На сцени ми то види» мо конкретизовано, Али, ко то ради, како и са коликим успехом, наша позоришна критика ево већ пет година није рекла. скоро ни једну реч .
Код нас сценограф и костимограф имају сличну судбину Као клавирски пратилац на концерту, о коме се на крају позоришне, односно музичке критике каже по некљ конвенционална фраза (ускладис, уобличио, употпунио, уоквирио итд.). Чудно је да су костимо. графија и сценографија остали изван домашаја критичаревог интересовања. Чудно је утолико више што се тиме чини велика неправда 0вим битним компонентама позоришне г“метности, које, међутим, највише трпе (нарочито сценографија) због техничке заосталости наших сценских уређаја, Код нас ништа од онога што се види на сцени није ефекат добивен светлосним — средствима, јер таквих средстава немамо. Све је направљено или нацртано руком уметника. А то је велики посао, који мало ко цени довољно — чак ни сви унутарњи сарадници позоришне куће. Због неоправдано малог ауторитета сценографије у позоришном стваралаштву не може се ни решити најактуелнији проблем наше спенографије — њен млади кадар. Много је младих сликара „гостовало“ у радионицама наших позоришта, али се ни један ту није задржао. Свако је од њих одмах приметио да би се оперска претстава отказала кад гудачи г оркестру не би имали жице, али зато што нема најпотребнијих четки за бојење декора, нико се од позоришних руководилаца не узрујава. Неки сценографи морали су чак сами да набављају боје, и да их сами плаћају! Даље, наши музичари, књижевници, редитељи, – певачи, сликари и други често одлазе у иностранство где могу много да науче. Али који се од наших сценографа може похвалити да јето до. живео, иако је њима то такође потребно, Већ десет година они су одво-
Енглески костим из ХУП века, | властелинка
јени од нових техничких и уметничких искустава светских позорница, осим литерарне документације коју тек, ту и тамо, добијају. Какве, дакле, перспективе стоје пред сценографом-почетником., А остали проблеми... Однос редитеља према сценографу, за и против пластичног декора, позоришна илузија, однос декора према костиму, расветљење, играње са стилизацијом итд2 Требало би да о томе сами сценографи проговоре. Простудирати епоху, унгтар епохе друштвене класе, и унутар ових поједине професије, нужан је али не и довољан посао костимографа. Јер, веран — (одговарајући времену радње) костим још увек пије и добар костим у позоришном, сценском смислу, у оном смислт у коме је тај костим допуна основног карактера игране личности, оквир и комплементарност оних психолошких
стања и особина које се кроз текст
и радњу имају да испоље, Ево једног примера у коме се костимогра“ фија тако не схвата,
Мефисто у „Фаусту“, пре рата, био је ђаво, тако је био и одевен. У недавној репризи у београдској опери он се појављује као човек, зао човек. Наиме, тако изјављују редитељ и други сарадници — ствараоци ове прилагођене оперске претставе. То су они хтели, замислили да тако буде. А како је билог Зар је Мефисто у својој црној пелерини, половином од сомота (мат црно), половином од свиле (сјајно црно), изнутра црвеној, претстављао човека7 Да није маске, са загрнутом пелерином личио би на не-
„
(О сценској опреми ни речи
ког романтичног удовца, Са раширеном пелерином (црвени тонови) и маском коју има, он подсећа са. свим на старог Мефиста, Када је, дакле, човек ~
Костимографија Шрове драме »Занат госпође Уорн" у Београд= ском драмском позоришту, напротив изразито је позоришна, драм“ ска, Ево једног детаља, Кад г-ђа Уорн, у другом чину, зађаљена у фотељи, прекрсти за тренгтак ногу преко ноге, док се враголасти Франви надвио да је пољуби, речито залепрша њена подсукња. Зналачки нађена зеленоплава, боја подсукње улази тог момента у игру не као декоративни елеменат, већ као изражајно средство глумице, које се са текстом, мимиком и радњом слива у с драмско јединство, Г-ђа Уорн тог момента дата је поттуно. Пре и после тога, у целој драми, она је оно што хоће да буде жена на високом положају и са "_иним манирима. Овог момента она је онаква кахва је: оно што јесте, јевтиног укуса, проста, лака жена, А то је позоришни детаљ у костиму. Жостимограф је, студирајући улогу г-ђе Уорн, пронашао моменат кад може са своје стране допринети њеном потпуном изражавању, не само њеном потлуком изгледу.
Понекад на нашим сценама имамо драмске костиме, полекад костимирану драму. За ове прве није до; вољно само доба из кога ст, већ карактер улоге и често темперамент глумца одређују важие карактеристичне, драмски карактери: стичне, детаље на костиму, За друге, довољно је погодити доба и класву припадност. Па шта је правилнијег А тонирање костима, према боји декора7 Неки костимографи држе се принципа: не утопити костим у тон декора, већ истаћи, из. лвојити, нагласити га, Други раде местимично обрнуто: смирити у Делно и декор и костим ла би се истакла, кад је то нарочито потребмо. реч, драма,
Уосталом, о света“ овом треба проговорити опширније ме само зато да се види ко има право, већ (што је важније) због васпитавања мла-= де позоришне публике, У драми
већина прати текст, У опери слуша музику, али у балету гледа слику. Мало их је који
умеју да сагледају јединство позоришних елемената у свакој од ових претстана, А шта смо допринели да их ф“де вишег
ћ. Д. ·
хове Пруске и одвратног деспотизма који је у њој владао, начинили су поклоником овог монарха — самодршца, да би једну од својих најблиставијих личности ипак спасли за себе и довели сагласност с промењеном ситуацијом, кесју је налагао савез с феудалцима војницима. Тако је и настала „летенда о Лесингу", с којом се Меринг разрачунава у овој књизи.
Франц Меринг, припадник левот крила немачке социјал-демократиле, у својим популарним им историско-научним радовима показао је, и поред извесних застрањивања, извесне особине научника — марксисте. Лењин га убраја У ,20цијалистичке ауторитете"!, поред Маркса, Енгелса, Лафарга и Кауцког и наглашава да он уме да буде и марксист.
У својој књизи, која је за културну историју Немачке од прворазредног значаја јер поставља на право место једног од највећих првобораца немачке граЂанска класе, Меринг с великим познавањем материјала исцрпно излаже постанак „Легенде о Лесингу", налазећи њен почетак у Гетеовим „Изрекама у прози", где се овај похвално изразио о утицају Фридриха Великог на немечку књижевност. Меринг на Гетеовим текстовима показује све противуречности у које ја овај генијални песник, али и велики дворски човек и филистар, запао борећи се између свог генија и својих малограђанских расположења. ИзлажуЋи даље мишљење буржоаских историчара, који су се грчевито хватали 3а Гетеове речи, Меринг даје сопширну слику пруског апсолутизма и односа измеЂу Фридриха и Лесинга, да би у другом делу књига критичком биографијом Лесинга поставио овога на.право место, на место које му по његовим изванредним заслугама и припада у историји немачка књижевности и културе.
Лесинг је, као што се то у грађанском свету често дешавало и дешава, имао судбину да за живота буде мрцварен, а после смрти фалсификован и слављен као бранилац оних против којих се борио. Он није био ни велики песник, ни драматург, нити филозоф. Али је био изврстан еклектичар, који је у борди за интересе пробуђена грађанске класе високо отскакао својом непомирљивошћу и ентузијазмом човека-борца, највећег противника устајале баре пруског апсолутизма. Таквог Лесинга Меринг и жели да сачува за историју и што га он по неки пут и штеди (кријући његов однос према француском материјализму и његов покушај убацивања на Фридрихов двор) разумљиво је с обзиром на циљ који је писац имао пред собом: да спаси једног грађанског револуционара од мизерија немачког грађанства. У том настојању Меринт понекад губи меру; тако на једном месту упоређује Лесинта са ом (страна 227 „Легенде о Лесињнгу'). Без упоређења са оригиналом, не може се рећи много о преводу ове књиге, сем да је тај превод читак, жив и на неким местима веома сочан,
Но, једном раду ове врсте мора се звмерити осуство апарата потребног да данашњем средњем читаоцу дело приближи: објашњење за многе личности
које су нам непознате, регистар и евентуални критички поговор који би осветлио више личности о којима писац го-
вори (јер Меринг претпоставља широко,
познавање Лесингових дела и немачке
књижевности). Б. В.
1) 1908 у „Материјализму и емпирио-
критицизму"
је у |
СПОР ИЗМЕЂУ ПОСЛОВНИЦЕ ЗА КУЛТУРНО УМЕТНИЧКЕ. ПРИРЕДБЕ И РАДИО БЕОГРАДА
Вечери народне музике у баштама треба и даље одржавати ,
И онда је, наједном, стало. Музичко одељење Радио-Бео-
'
све то пре-
града, чији су певачи и музичари изводили ове концерте, схватило је ову акцију Пословнице као штетну у борби коју оно води за концертно неговање народне музике и за чишћење народног мелоса, кога су предратна каване скроз извитопериле, и успротивило се приређивању сличних концерата у баштама.
О овом спору дискутовало се на састанку уметничког савета одржаном у Повереништву за културу и уметност. Састанку су присуствовали чланови Савета, међу којима Лаза Марјановић, Станојло Рајичић, Бранко Драгутиновић и други музички стручњаци.
Ђока Караклајић, шеф музичког одељења за народну музику РадиоБеограда образложио је зашто се успротивио концертима по баштама. Пре света, он је замерио што се приликом доношења одлуке о оваквим приредбама није консултовао уметнички савет. Његово становиште сводило се на принцип еманципације народне песме од каване.
Подижући ниво народне музике преко радио-емисија и кроз концертне дворане, ми не можемо дозволити да се народна музика врати у каване, Ако немамо одговарајућих позорница, онда је боље и не организовати такве приредбе, — каже Караклајић.
Осим Бранка Драгутиновића, који је делимично делио мишљење Караклајића, остали чланови Савета, као и Повереништво, стајали су на становишту да се вечери народне музике моту и треба и даље да приређују У оним баштама којесуу мотућности да изврше све припреме за овакав концерт. Јасно, да се пре концерта и за време извођења програма не сме служити пиће. Савет ја даље одлучио да се за ове приредбе ангажују и забавни оркестрми, као и велики народни оркестар Радио-Београда са солистима и групама певача.
Овакав став Повереништва и већине уметничког савета сасвим је оправдан, јер се у дотледно време не могу изградити летње позорнице, али се ни грађани Београда не могу сставити без забаве. Што се тиче каванских башти, као места за одржавање приредби то је једно нужно зло. Уосталом, скоро сав концертни живот у унутрашњости одвија се за време лета у њима. А Рајичић је изнео да су и многи оперски певачи певали на мору по каванама. Према томе, неће ваљда ни у Београду то бити грех.
ВА А АВА АИ АВИТ
Филмске вести из света
Сопственици предузећа „Твенти филм“ пронашли освежење своје ције.
америчког филмског сенчери фоке су нов начин за филмске продукПретседник овог предузећа дао идеју за резлизовање више музичких филмова, такозваних „филмских концерата", који ће омогућити широким масама да се упознају са значајним музичким остварењима класичара у интерпретацији познатих музичара данашњице. Сваки филмски концерт биће посвећен једном великом уметнику. Ову врсту филмова режираће филмски радник Холивуда Ирвинг Рајс. Већ су усвојена два сценарија у којима главне улоге тумаче славни пијаниста Артур Рубинштајн и виолиниста Јаша Хејфиц. Поред снимања концерата руководство „Твенти сенчери фокс филма“ предвиђа и снимање балетских филмова:
.
Живот Рембранта и Бетовена снимиће немачки продуценти из предузећа „Понтус-филм“. Главне улоге у овим филмовима тумачиће Евалд Балзер и Хорс Каспар.
#
Познати италијански режисер Роберто Роселини приказаће у октобру месецу при пут свој нови филм „Стромболи“, у коме главну улогу тумачи гмеричка глумица Ингрид Бергман.
АТА А ТА ТО ТА ТАЈ ТА ТО ТОЈ ШТИТИО ТТ ТАРИ ттан =
ни
Често ће се чути како се иу ' овим реченичким склоповима треши. Тако се каже: Ми мора да радимо, Ви мора да идете, Они' мора да донесу, Ми има да научимо, · Ви има да певате, Они има да поране и слично.
да одмах кажемо: ти облици ни-
су правилни, логично је да са не могу слагати два глагола у истом склопу 'на два различна начина,
Ме може, дакле, у истом силепу, У
у истом прироку бити таквог неслагања — да један глагол буде У једнини. други у множини. "такве са рђаве везе преносе и у једнину,
па имамо: Ја мора да играм, Ти
МОРА ДА РАДИМО ИЛИ: МОРАМО ДА РАДИМО
тимо се глагола требати м ваљати. Само се они употребљавају у прирокову склопу на особит начин, па имамо: Ја треба да певам, Ја ваља да радим, Ти треба да дођеш, Ти ваља да учиш, Ми треба да слуша. мо, Ми ваља да учимо и слично... Ми смо на овом месту раније говорили о употреби глагола требати. Томе треба у свему додати и глагол ваљати, па ће нам бити јасно да је и употреба глагола морати и имати у трећем лицу једнине за сва три лица (1, Џ, Шђ) и за оба броја (једнину и множину) само по сличниости према требати и ваљати. Отуд према треба да радим, да радиш, да радимо, да радите, да раде имамо и:
милиметара ин
в уора Да певаш и слично. Природко Ина о наснег мера). пи радим, слв Е је, ни то не ваља: не може се у ј : ,
5 једном прироку. узимати један гла- радиш итд. што наша Тр ОМАТИКЕ Е СВ у једном, други у другом лицу. БК а ари. за И = ве су то натегнути облици и кон- није
Е је па ПЕ пр ис из бегава+у. Од требати у ваљати У МА Ина Е Облици склопова какве смо на- _ облицима која разликују Род У
= вели треба замењивали ооичнијима средњи род утрневло Јер арало би = и правилнијима: Ја морам да играм, Рани пне а емо Еби неко в Ти мораш да певаш, Ми морамо да рекао: Но је да радим, имало је 5 радимо, Ви морате да идете, Они _ да читаш и слично него само: имам Е морају да ДО еРУ и слично. Али и- да радим, мораш да учиш и слично. Е сто тако треба знати да је погрешно
Е и Ми има да научимо и слично. Споменимо да се сасвим правилно = Правилно је само: Ми имамо да на- може рећи наместо Ми морамо да По пара ории и аае ови Рини и како" да ва сдаашњ = тај но,
Е У 19, време са свезицом да уз глаголе 5 Запажамо да се у таквим склопо- непотпуна значења може заменити = вима употребљавају два глагола — неодређеним обликом, дакле: умем Е морати и имати. Ипак треба знати радити, знам певати, ти мораш и= да та појава није сасвим случајна. грати, они морају слушати и Е Има код нас још глагола који се слично, ·
Е тако безлично употребљавају. Се- ЕЛ.
=
ЕАРМИМАРМММАРИМУРИММАВАМИМРРРМАРАМРМАНИМИМАРАМЛАМАМИМАВРРАВУММРРАРАЛАРРРРМКВ РАНАМА РАНАМА
Одговорни уредник Драгутин Шолајић, Улица Драгослава „Јовановића 1-ТУ • Телефон 20-443 " Чековни рачун 103-9032 22 — Поштански фах 752 " Штампарија „БОРБА“ — Београд
Кардељева 31, Рукописи се не враћају.
ма “