20. oktobar
У београдским биоскоцима приказиваће се премијера новог домаћег уметничког
филма „Чаробни мач". Сценарио је нап исао и филм режирао Војислав Нановић.
Сниматељ филма је Миша Стојановић, а главне улоге тумаче Раде Марковић, Миливоје живановић, Вера Илић-Ђу кић, Љубиша Јовановић и други
Из концертне дворане
Успео нонцерт Зденна Марасовића
| би од свих свршених студената Музичке академије по ослобођењу требало да бирамо најактивнијег у 05ласти клавирског мајсторства, најупорнијег у свом личном усавршавању им најкориснијег у концертном животу наше земље, избор би, без дискусије, пао на Зденка Марасовића. Треба ли да се наводе његови многобројни концерти У унутрашњости, свечане академије као и концерти у Коларчевој дворани То би изгледало да се заобилази дискусија 0 његовим музичким квалитетима и потура на прво место његова друштвена Улога у културном животу, Напротив, оно што највише пада у очи и што је најмање сумњиво, то је баш Марасовићев музички напредак, у односу на прошлу тодину, То је, иако не у целини, пдказао концерт 15 овог месеца у Коларчевој дворани. |
"Укратко: најбоље и најбрижљивије изведена, са највише градације, била је Прокофјева соната Оп. 83. Други став сонате свиран је са екстазом која се проширила и на трећи став где се довршила до потпуне изживљености У седам-осминском ритму балканских призвука, у чему Марасовић налази највише себе, Мишљење од пре две голипе га Марасовићу једино олгпвапају молетисти, потпуно је оповргло извођење Бахове токате из Партите е-мол и Бетовенове
Музичке приредбе у ново! сезони
Велики број концерата страних и домаћих уметника
КП олишња концертна сезона отворена је као и прошлогодишња концертом нашег младог пијанисте Зденка Марасовића у петак 15 овог месеца. Први инострани гост у овој сезони била је Пина Кармирели, италијанска виолинисткиња која је јуче концертрирала у Коларчевој дворани.
У пословницама приредбе Савета
Планирани концерти за културно-уметничке
за науку и културу и Министарства просвета Србије обећавају богат и разноврстан програм до краја године, Међу
најзначајнија гостовања у Београду, бесумње, спадају посете пет велика диригента: Рудолфа Данкбгра, енглеског диригента, црнца, Хозе Васкеза, мексиканца, Хуан Кастра, аргентинца, Жан Мартина из Париза и Фридриха Цауна из Загреба. Рудолф Данкбар биће први црнац за диригентским пултом који гостује по ослобођењу код нас. Он ћеу другом делу концерта 25 и 26 септембра извести савремена дела америчких композитора међу којима и Коплендову композицију „Мексикански салон", а можда и „Афро-америчку" симфонију од Грент Стила. Жан Мартино, познат београдској публици још из прошле сезоне, диригент
високог стила и мајстор оркестарске
звуковне технике, дириговаће на концертима 24 и 25 октобра вероватно Бахову Свиту бр. 3, Моцартов концерт за фагот и оркестар, Дебисијеву поему „Море" и још неко симфониско дело. На једном од ова два концерта учествоваће и наш челист Мирко Дорнер. Гостовање Хозе Васкеза претставља први већи корак у продубљивању културних веза између Мексиканског и наших народа. Он ће дирџговати концертима 20 и 21 новембра. Са нарочито великим интересовањем очекују се концерти 22 и 23 децембра под управом најпознатијег јужноамеричког диригента Хуан Кастра. Велики драматичар и темпераметни диригент Фридрих Цаун, награђен првом наградом Савезне владе за диругентски рад, дириговаће на четири концерта 8, 5, 7, 8 децембра.
ИНСТРУМЕНТАЛНИ КОНЦЕРТИ
наш нејбољи челиста Антонио Јанигро, из Загреба, који је у иностранству имао огроман успех приредиће концерт 3 октобра уз клавирску пратњу Доре Гушић, такође из Загреба. Млада виолинисткиња .,из Љубљане Јелка Станић, која ја на последњем концерту у прошлој сезони изненадила зрелом виолин-
ском техником, концертрираће у Коларчевој дворани 13 октобра. У октобру ће још гостовати љубљански пијаниста Марјан Липовшек који најбоље од наших пијаниста негује камерну музику и љубљански гудачки квартет. Београдска виолинисткиња Марија Михајловић, која се недавно вратила са музичког фестивала у Единбургу, даће један концерт У новембру. У истом месецу наступиће и млада пијанисткиња Олга Попов. У децембру солистичке концерте очекујемо од Наде Ђорђевић-Коцић, Јелене Ненадовић и Катарине Аћимовић,
ВОКАЛНИ КОНЦЕРТИ Крајем октобра (25 и 26) приређује концерт Зинка Кунц, бивша чланица Метрополитен опере уз клавирску пратњу Божидара Кунца. Од осталих концерата у октобру треба поменути гостовање Маријане Радев, алтискиње из Загреба, која се недавно вратила са велике турнеја по Италији где је имала великот успеха. Врло интересантан биће вокални концерт предкласичара и класичара на комв ће учествовати Ника Кунели а пра-
тиће је на клавсену Емил Хајек
СИМФОНИЈСКИ КОНЦЕРТИ Од симфонијских концерата значајни-
Отварање самосталне изложбе М, Поповића
признатим већ зрелим и офер-
мљеним уметницима наши сли-
карски кругови стекли су своје одређено мишљење, о њима је суд донела и шира јавност, или бар она, која из аматерства или љубави према сликарству походи ликовне изложбе. То се исто не може рећи и за суд о уметницима који су млади не само по годинама, већ што је важно по свом уметничком стваралачком раду у коме још има изразитих тражења. Такви људи могу бити предмет дискусија, али јавност о њима као уметницима не зна много.
Е КАЖЕ
ОПАШЕН ИЛИ СПАСЕ ц4 ЕСТО се чује . глагол спасити који се увлачи из говорног и у писани језик. Могао би неко помислити да је то „народни језик", па има права свака реч да уђе у књижевни језик. Али, — тај се вара. Није свакој речи из народа место у књижевном језику. Куд би нас то одвело! Замислите да сваки из "свог краја навали различним појединостима, речима, изразима и облицима које други крај не познаје или не разуме! Шта би то било! Стога није допуштено да све што је „народно" олако буде у језику и књижевно. Наш је књижевнм језик уствари народни језик, али свакако унеколико очишћен од речи, израза и облика који немају општи карактер, које не познају други крајеви. Народни наш књуи“ жевни језик је општи наш језик, језик у коме нема „неправилности" према ономе што је заједничко и што је узето у књижевни језик, Али, о друге стране, то опет не значи да су затворена врата речима и. изразима из народног језика и да онџ не могу ући у књижевни језик. Разуме се, књижевни се језик сваког дана, да тако кажемо, обнавља на извору народнога језика, говорног језика широких народних маса. Али постоје многе колебљивости, и књижевни језик остаје онај језик... који садржи у највећој могућој мери дух народни, општи Карактер народне културе, душу народну, логику његову. Отуд се језик, природно, и подмлађује, освежава, 06навља, јача и развија се,
Тако, дакле, ни глагол спасити · није књижеван, наш га књижевни језик не прима, наши га граматичари не одобравају, а наши га добри · писци не употребљавају. Већ. став · . наших писаца довољно потврђује да тај глагол није књижеван. Стога га : не треба ни употребљавати него са. мо спасти. | . Сад ће бити јасно да су облици од спасти — спасем, спасао, спасавши, спашћу, спасох и слично. Разуме се, и трпни придев: спасен, Ми се сећамо да се основа неодређеног облика добија кад се од ' неодређеног облика одбије наставак -ти. Тако је та основа од спасти _спас-. Ако тој основи додамо на" ставак за трпни придев -ен, имаћемо спас-ен. Па откуд облик спашен7, "Јасно је: од глагола спасити. Осно-, ва неодр. облика је спаси- којој додамо наставак -ен, па се-и скрати У: ј, а потом настаје јотовање, те имамо: спаси-ен — спасјен — спа-, "'шен, А како спасити није књиже-, · ван глагол, то ни његов облук спашен није правилан. "зато: пазите, не грешите...
КАКО
Ел. и оаињињири иришке
У ред таквих, још недовољно познатих младих ликовних уметника улази и изразито талентован сликар Мића Поповић. Изложба са 160 радова коју сутра отвара у Уметничком павиљону на Малом Калемегдану прво је његово самостално иступање, Стога ће она пружити могућност да о њему, јавност сазна више и да критика донесе стручну оцену онога што је Поповић до сада постигао на плану ликовног стварања.
Из невезаног разговора који је вођен у уметничком атељеу дошли смо и до онога што се обично на-
-зива биографијом. Поповићев жи-
вот није буран ни богат догађајима. Рођен је у учитељској породици 1923 године, учио је до рата гим. назију, а затим је, по ослобођењу студирао Академију у класи професора Табаковића, до 1947.године. За члана Удружења ликовних уметника Србијепримљен је годину дана касније, Када летимично говори о ономе што чини његову прошлост, Поповић се с топлином сећа својих почетничких покушаја и свог првог учешћа на сликарској изложби, када је, као ученик шестог разреда гимназије доживео успех да му три уљана рада буду примљена и изложена у Београду.
У случају Миће Поповића занимљивији је пут који је он' прешао у унутарњим сукобима са самим собом, у тражењу ликовног израза који би био његов. Тај процес, како он то каже, и даље траје, што доказују и његови радови. Прва платна радио је тамним тоновима и она би се по тематици могла да сврстају у портрете (махом породичне), ентеријере и мртве природе. Што даље он са све више решености напушта тамну палету и
о
: у _ Мића Поповић: аутопортре
замењује је светлијом. Неки радо-. ви који датирају из тог прелазног периода и третманом и колоритом“
носе ознаку. утицаја француских импресиониста _ „нарочито 'Манеа. Поповић стално ради и на портре-
је
МЛАДИ СЛИКАРИ ИЗЛАЖУ
тима (на изложбу их износи четрдесетак), а такође повећава скалу тема и ради, не без резултата на композицијама са темом из наше стварности („Изградња хидроцентрале у Зворнику“ — власништво Музеја у Крагујевцу, „Трасирање пруге Шамац Сарајево“, „Изградња Панчевачког моста“, за коју на конкурсу Министарства железница добио прву награду, „Предео Београда“ у Музеју града Београда и друге). Он се огледа иу акварелу којима махом обрађује пејзаж и у цртежу. На изложби ће сем 100 уљаних слика изложити и 30 акварела и 30 цртежа.
О концепцијама које Мића Поповић има о сликарству и, у вези с тим како ; . схвата своју улогу сликара социјалистичке стварности, он се изјашњава у поговору који иде уз каталог изложбе. Смелост са којом · износи своја гледишта не значи, разуме се, да су све његове поставке и тачне, Сигурно је, иако у неким својим схватањима
'мема право, — право да дискутује му се не оспорава. Гледана и с те стране самостална изложба слика Миће Поповића вероватно ће изазвати пажњу наших уметничких кругова и свих оних који се интересују и прате проблеме наше културне револуције чији смо сведоци и учесници. '
„ПИОНИР ГРУЈА“ Шеста премијера у позоришту- љутана
"ЈОЧЕТКОМ октобра Градско позориште лутака (гињол) отвара своју сезону премијером На=
зоровог комада „Пионир Груја", То је шеста премијера у овом позоришту. Уметнички савет који се формира при Градском позоришту лутака, као и при свим позориштима, што је новина у раду даших позоришта, одлучиће која ће се још три комада узети за ову сезону. Свакако да највећу гаранцију за смелији и шири избор репертоара имамо у уметничком савету састављеном од књижевника, позоришних људи, музичара и свих оних који су способни да дискутују о једном позоришном делу. Тако се спроводи уствари децентрализација позоришта и његово ослобађање од административног начина руковођења, било Повереништва за културу и уметност, било Министарства просвете. у а у
У „Пиониру Груји" Назор је реалистичку тему о изградњи омладинске пруге проткао, деци врло приступачним, елементима бајке о патуљцима. Комад је проткан интересантном "живописном и де скриптивном музиком као што је Григов „Јутарњи штимунг" из свите Пер Гинт. Лутке и костими за 0-
вај комад израђени су по нацртима.
Мирјане Јанковић, '
сонате „Апасионате“. И једна и друга биле су у стилу својих аутора. У првом ставу сонате кроз виртуозне скокове нарочито у експозицији, Марасовић је до драматичности _ подвлачио __Бетовенове страсти да би се у другом ставу потпуно смирио до најчедније лирике, инспирисан изворном дечјом Божићном песмом, коју је Бетовен искористио у овом сљечаном ставу. Исувише понет овом достојанственошау, и смирен, он ниде нашао потребан плаховит тон за трећи став, па је крај сопате прошао без буре на којој је Бетовен изразито инсистирао.
Од Шопенових дела Етида Ас Дур и Балада г-мол боље су изведене од Ноктурна. Баладу је Марасовић свирао са пуно лирике и местимичном распеваношћу. Да је био мање нервозан и избегао повремене преоштре акценте био би више у стилу Шопена, Равелов „Водоскок“ Марасовић је свирао испод својих мо гућности.
Међутим, оно што је најзначајније пред Марасовићев одлазак на Женевски конкурс, то је дефинитивно ослобађање руку; нарочито десне, фиксирање осећања, организованија динамика и врло добра тонска техника. Можда би требало да ради на већој разређености прстију. Д. Д.
· Проблеми наших #з3бриши а
Мало речи О спенској
ИСЛИМ да нема сценографа. жостимографа или макар ког
ко ради на сценском опрема“ њу једне претставе, коме чланак »О сценској опреми ни речи" Д. Д. објављен у прошлом броју вашег листа, није дао наде да ће се кроз дискусију многи проблеми ре-
. шити. Ако се и не реше изнеће се
бар на светлост дана. Ја бих хтео да укажем на нека од њих,
Оно што је основно, неминовно за позоришног костимографа то је пражса, позоришни рад, живот са глумцима и кроз глумце за време свакодневних проба. Мислим да костимографи неправилно прилазе свом раду. Чим прочитају добивено дело праве нацрте за костиме, не видевши ниједног момента како који глумац испољава своју улогу. Ако глумци по седам, осам месеци интензивно обрађују своју улогу и стварају у себи унгтарњи лик, онда се са потпуним правом тражи од костимографа да им дају веран
јем да се као по закону костими упадљиво одвајају од декора, што забавља око гледаоца на рачун драмског текста, Дозволите ми да приметим, да такав поступак делу“ је фанфароидно, разметљиво.
Кад би се увела заједничка критика после сваке премијере у којој би) учествовали сви струковни са» радници београдских – позоришта, постигла би се већа одговорност сваког од њих у свом послу. Овако, премијере пролазе без иједне речи. А колико би се примедби, које касније нездраво кр"же по кулоарима могло објективно изнети на овим састанцима! ' |
О младом кадру правих позоришних кројача изгледа да нико не води рачуна. Кад се већ одржавају опште-образовни курсеви, мислим да би још потребније било одржавати једанпут недељно предавање о стилском кроју, јер о њему костимографи у својим нацртима Ни“
спољни лик. ји ће бити у октобру месецу концерат Симфонијског оркестра Радио-Београда под диригентством Живојина 'Здравковића уз учешће Владе Марковића, који се потпуно посветио виолини. Средином новембра наступиће Симфонијски оркестар Југословенска армије под управом
Даворина Жупанића. У плану рада овог оркестра, који је са великим успехом тостовао у разним крајевима наше земље, предвиђен је сваког месеца по један концерт у Београду. Тако ће орке_стар Армије наступити и у децембру.
рити .
подвргава
Међутим о сарадњи једва ако се може и гово-
У поменутом чланку добро је примећено по мом мишљењу, да, се тонирање костима према декору не драмским принципима. Скоро редовно примећујем у нашим позориштима да се игра са једном бојом, Видимо је на неком шеширу. код дргтог је срећемо на крагни, код трећег на машни итд. Примећу“
шта ближе не знају да назначе. Подизање стручног квалитета осталог извођачког кадра сценске опреме такође се запоставља, Електричари би требало више да знају о сценској расвети а фризери о перика“ ма. По једно стручно предавање недељно свако би од њих једва до чекао,
Ако буде више речи о сценској опреми биће мање погрешака,
Никола Јеличић
мајстор костима Београдског драмског позоришта
овој
ДОНИ
Др #Лр
АРИНКУ су упозоравали да буде опрезнија и, ако већ ради, нека барем шути, али она је одмахивала руком и обично одговарала: „Шта они могуг“
Једне ноћи затресла су се Даринкина кућна врата, Она се тргла од сна и одмах схватила, шта ће се у сљедећем часу догодити. Њезин син, дванаестогодишњи Славко пробудио се такође и огласио страшљиво:
Мајо, бубају!
Даринка је брзо навукла преко главе сукњу, назула платнене ципеле, огрнула се шалом, те отшкринувши прозор запитала у ноћ:
— Тко јет — Апри — чуло се с улице по којој су се назирале там== не бјене.
— Ноћ, ноћ, сутра, домани — покушала је објаснити Даринка, док су јој поигравала кољена и тресле се вилице од неке унутарње студени.
— Апри субито — љутио се Талијан под прозором, промрљао нешто са пратњом и тада се чуо тресак по вратима, која тек што нису попустила.
Даринка је скочила до Славка, Дршћућим рукама помотла му је навући хлаћице, опанчиће и капу, а тада га је кроз прозорчић попела на кров, утиснувши му у руку француску капицу.
— Штогод можеш даље, Славко — шаптала му је — с крова на кров и сакриј се негдје за димњак.
Хитро је разбацала креветац и управо пошла к стубама, да се слусти у конобу, кад су врата попустила и бијесна руља уљетела у кућу.
Даринка није доспјела изустити ниједну ријеч, а ударци који су по њој падали са свију страна, нису је бољели. Страх је потиснуо све друге осјећаје.
Хоће ли се спасти Славко — сјетила се одједном.
— Ако га нађу, убит ће и њега. Није ли дијете остало крај прозора на крову: Да ли се разбудио толико да буде свјестан опасности која му пријети.
Даринку су везали, тукли шакама, кољенима и кундацима, раздрљили јој блузу на прсима и сукњу око бедара, вукли је сватко на своју страну, док су други обилазили сваки кутић и уништавали све, што се дало разбити или растргати. Из срушене лећи просуо се пепо и чаћ, а из распорених сламарица слама — час прије пријатна просторија била је сада налик на сандук са смећем.
Један карабинијер попео се у кровни прозорчић, од чега Даринки као да је замрло срце, али није открио ништа сумњиво. Преко разбијеног посуђа и стакла, које је хрскало под ногама, изгурали су је на улицу.
Пошла је посрћући, без мисли куд је воде и тко је води. По тијелу је палило, као ожиљци удараца бичем, док јој је на желудац сјела нека тешка мучнина.
Славка нису пронашли — мислила је слиједећи траг батеријске лампе којом су војници освјетљавали сваки угао и сваки прозор — напатит ће се биједно дете на крову, ако га тко не прихвати, а сутра ће га сакрити село, Сигурно ће га сакрити. И од тога што је Славко ван опасности, даринки је постало лакше. За мужа није чула од првих дана окупације, али се сјећа разговора с њиме, у којима је он претсказивао, како ће једнога дана доћи до борбе и како ће многи страдати, али ће младима зато бити боље. Радећи за партизане, она се некако приправила на ово, што се ето с њом догађа, али ју је непрестано мучио страх за Славка, па сад, кад је Славко у каквој-таквој сигурности, нека се · сврши чим прије. Хоће ли је мучити Па зашто би је му“ чили Тражит ће од ње, да им казује о друговима7 Шта им она може рећи2 Од кога и за кога је преузимала храну, одјело, новац и оружјет То она не смије казати., Сутра би похватали, а можда и поубијали половицу села и Славка би пронашли! Не, она ништа не зна, не сјећа се ничега. осим да је била, да је разговарала с неким војницима, за које није знала јесу ли то партизани или нису.
"тигли су некамо, јер ето пењу се уз неколико степени“
ца. г олазе преко поплоченог ходника и опет силазе поред чам ве светиљке у некакав подрум. Зацвилила су врата, а час затим „осјетила је Даринка оштру бол и. пала „негдје међу заплашене узвике и јецаје, на нека људска тјелеса. Е — Која си, кад су те ухватили, јесу ли те пуно тукли. одакле си2 — Падала су из таме питања, чим су за њом затворили врата, а она није наилазила ријечи, јер се све то догодило нагло, толико нагло, да њезина мисао није мо» гла слиједити ток догађаја. |.
Кад је почела схваћати да. се налази у неком затвору, који је крцат људима и женама, у неком смрдљивом подруму, врата су 'се поново отворила, а нетко је прозивао њезино име. Изгурали су је уз неколико степеница, увели У пространу собу, гдје је за столом сједело неколико официра а са стране цивил, у којему је препознала сеоског звонара Лужину, који се већ неколико година свађа са селом, доказујући како ће Хитлер и Мусолини направити реда у свијету и како су комунисти против бога и цркве, па према томе и против њега, који живи од звонарине, Он ето зна, како је у Русији — тамо су људи свим женама мужеви, а жене су власништво свих мушкараца док им се дјеца, напуштена од родитеља, скитају по улицама и це: стама живе од крађе и спавају по свињцима и шталама.
Датинку је страх, лијето је, она цвокоће зубима и чуди се, како се то она пред смрт, којој ноћас сигурно неће избећи, сјетила управо.тога, да се у мислима препире с тим Лужином — звонаром и сахристаном о томе, како је све, што је он говорио, лаж и поповска измишљотина, јер она знаде, да Руси имају најузорнија обданишта и. дечје вртиће, а брак је у Русији најбољи брак на свијету.
Нису ли то њу нешто питали, а она пречула, кад ето прилази јој буљооки Талијан у прној кошуљи и пљуска је по лицу. Јест, то пљускају, њу, Даринку, а она не осјећа боли, него види неке плаве свијетле точкице као очи кад се напуне сузама. · плана је
„њој се примакао Лужина, па јој нешто као у повјерењу говори: |
— Ја ти, сестро, не желим зла. Нека се итко јази коме сам ја. нашкодио, него ето, да те не муче и да не страдаш. Кажи оно што знаш, тиме нећеш шкодити никоме, а себе ћеш спасити. Реци, сестро и пустиће те, а нитко сутра неће = питати, зашто ниси добила куглу у чело,., Ру -н5
Буљооки је нешто говорио звонару на талијанском Је зику, и овај се поново обрати Даринки: .
— Ето пита човјек, тко ти је дао она четири пара пипела, које си код Црвеног Бријега предала двојици партизана... Видиш, он зна све: кад, коме и што, па сад не буди луда, искористи прилику да се спасиш, а не требаш него кимну“, ти главом на оно, што они и онако знаду. .
Лужина би наставио, али опажа да га Даринка, иако стоји ту пред њиме не чује и не види. Још ће господа помислити, да их он изиграва и говори јој нешто сасвим дру“ го, па се некако испунио несигурношћу, скупио рамена и главу, па тумачи буљоокоме како с том женом, коју он давно познаје, не ће ни сам враг изићи на крај.
Буљооки се унио у Даринкине очи, а затим је, размах“ нуо шаком, од које се она срушила и ударила главом 0 зид, оћутјевши на тјемену оштру бол, Онако свезана дигла се тешко, нагнула се према буљоокоме, запиљивши у њега поглед бескрајне мржње, од чега се овај збунио и тада двојици војника дао знак да је поведу. |
Силазила је истим степеницама, али у приземљу нису скренули поред чађаве свијетиљке, већ кроз улазна врата напоље. Пред вратима прикључило им се још неколико војника, и тада су продужили у смјеру сеоског гробља, које се налазило стотину корака од првих кућа, на лаганој узвисини. |
Црвена плоха мјесеца изронила је над далеком плаником, преливши земљу дугим сјенама, а негдје из села огласило се тулење пса. Често туле пси у њезину селу, и Даринки се чини, да то нетко нариче за њом, док је одводе на гробље, Та то и јесте њезин спровод, без звона и родбине, а прате је непознати и мрски људи.
Плаше ли то њу, или ће је збиља убити Она то не зна и пада се, да је све то обична варка, како би је до краја заплашили и присилили да говори.
Даринка је промјенила то своје мишљење кад је за гробљем опазила свјеже ископану јаму и кад јој се од по-
гледа на властити гроб дигла коса на глави, Погледала је по
својој пратњи и на мјесечеву свјетлу по њиховим лицима установила, да су њихове пушке и та јама сигурно сведочанство њезине скоре смрти. Ту њезину мисао потврдило је шкљоцање затварача и постављање војника у ред, сучелице њој с противне стране јаме.
Даринка се као по нечијем позиву осврнула око себе и опазила, да у непосредној близини око ње нема никога за леђима пружила се толико позната Драга, По којој она познаје сваки плот, сваку међу и сваки путељак, преко ко» јих је још као дијете јурила и нагањала се с другарицама. Само за Драгом виде се обриси Црвеног Бријега. На њему су другови — најбољи људи из њезина Села.
Не сјећа се како ју је спопала та мисао; али она се 'одлучила одједном — као што се трепне пред ударац по очима.
С рукама на прсима, везаним ланцем и катанцем, прескочила је двије грабе, једну нису живицу и отрчала у моћ, док су јој око ушију као рој пчела лијетале кугле и за леђима орила се дивља вика и брза паљба.
Даринка је трчала дуго. Нису је одмах погодили, она је почела све јасније схваћати, да пред њом раскриљених руку стоји живот, и узалуд је својим панџама додирује смрт. У подножју Црвеног Бријега испружила се по земљи, као без живота, а око ње, близу 'и далеко, све је било тихо. ;
Даринка је била спасена, и неколико дана касније, за клоњена камењем Црвеног Бријега јавила се осветом. ·
Иве Чаће =
ОНИ
Одговорни уредник Драгутин Шолајић, Улица драгославаЈовановића 1-Ту • Телефон 20-443 • Чеховни рачун 103-903222 2 Појтттански фах, 752 "У Штампарија „БОРБА" = Београд“
Кардеље ва 31. Рукописи се не враћају. 2. с