Adam Bid

мишљење без икаквог увијања, али не би при том заборавио, ни за тренутак, поштовање и пристојност које дугује „племићу“. Та реч „племић“ имала је неку чаробну моћ за Адама, и каошто је сам говорио, он не би „могао поднети човека који би се правио важан понашајући се фамилијарно са бољима од себе.“ Морам вас поново потсетити, да је Адам, прво, имао сељачку крв у жилама, а друго, да је био млад пре готово пола столећа; отуд онда то да су неке његове особине тако јако застареле,

Према младом сквајру то нагонско поштовање било је још појачано успоменама из детињства и личним обзирима; можете онда лако замислити да је Адам Артурове добре особине више ценио и обичним његовим поступцима више важности приписивао, него што би да је Артур случајно био какав обичан радник. Адам је био убеђен да ће за све људе у Хејслопу сванути срећан дан кад Артур завлада имањем — он који је тако племенит, и искрен, И тако „необично“ много знао поправкамаи репарацијама, кад се узме у обзир да још није ни пунслетан. И тако је у оном осмејку Адамову, кад је скинуо капу пред Артуром Дониторном, било и поштовања и љубави. ; у

— Адаме, како стег — рече Артур, пружајући руку. дон се није никада руковао са својим закуппима, и Адама то необично испуни поносом. — Још издалека сам познао. ваша широка леђа, и кладио бих се да је то Адам! Иста леђа, само сад још шира, што су мене некада носила. Сећате ли сео

— Да, господине, сећам се. Жалосно би било кад се човек не би сећао што је радио и говорио као дечак. Онда не би били у стању да више мислимо на своје старе пријатеље него што мислимо на нове.

— Ви ћете у Брокстон, је лиз — рече Артур, задржавајући коња, да би Адам могао ићи у корак. — Хоћете ли до ректора 2 ·

— Не, господине, идем да видим Брадвелову житницу. Боје се да кров не развали дуварове; па идем да видим шта би се могло урадити, пре него што пошљемо грађу и раднике.

- •