Adam Bid

АДАМ БИД 559

је од оне врсте што нимало не зависи од мишљења света. У његовој дубокој радости била је једна сенка туге; Дајна је то знала, и није јој то тешко падало. За њима су ишла три друга пара: прво Мартин Појзер, који је изгледао весео као жива ватра на овом леденом јутру, под руку са мирном Маријом Барџовом; за њима Сет, ведро срећан, водећи под руку г-ђу Појзер; и најзад Бартл Масе са Лизбетом, која је имала нову хаљину и капу, била пуна поноса што јој је Адам син, и сва блажена што има снаху какву је желела — тако да није могла измислити никакав изговор да се потужи.

На Адамов најозбиљнији захтев пристао је Бартл Масе да присуствује венчању, иако протестујући против женидбе уопште, а против женидбе паметног човека у појединости. При свем том, Појзер је извео с њим шалу „после ручка, тврдивши да је у сакристији пољубио младу једанпут више него што је прописано.

Иза овога последњега пара ишао је г. Ервајн, весео из дубине душе због јутрошњега дела — благослова за ступање у брак Адама и Дајне. Он је видео Адама у најтежим тренуцима његове туге, а зар је бољу жетву могло донети оно мучно доба сејања2 Љубав, која је донела наду у часу очајања; љубав, која је нашла пут да оде до тамне затворске ћелије, и још тамније душе јадне Хете — та силна и нежна љубав биће ето Адаму друг и помагач до смрти.

Настаде дуго стискавање руку с узвицима „Срећно“, и осталим добрим жељама, између та четири пара на вратима порте; за све њих је одговарао Појзер, необично хитро и досетљиво, јер је имао у глави готово све формуле за свадбене шале. Жене, говорио је, не знаду о свадбама ништа друго него да непрестано бришу очи. Ни г-ђа Појзер није се усудила да што рекне, док су јој сусетке стискавале руку, а већ Лизбета бризнула је у плач чим јој је прво лице, на које је наишла, рекло да се подмладила.