Agrarna politika

олакшаван је извоз жита из земље. Ове дозволе су најчешће даване за добре паре, али су даване, и то је имало великих последица.

в) 18. и 19. век.

Такав, управо средње-вековни, систем постојао је све до краја 18. века, и у колико се мењао, то је било час у корист градова, час у корист властеле, али никад у корист сељака. Он је престао тек у почетку 19. века, кад је заведена слобода рада и кад су се почеле укидати феудалне привилегије. Нешто раније појавила се слобода извоза аграрних производа.

Извесне позитивне мере у корист пољопривреде примећују се у неким земљама и раније. Тако је у Енглеској била за извесно кратко време уведена, већ године 1436, увозна царина на жито. У Немачкој, Фр. Виљем 1 и Фридрих Велики и ако су били убеђени меркантилисти —показују извесно расположење за сељаке и за пољопривреду. Њих су до душе руководили војнички и финансиски разлози; очувати сељачку земљу као извор порескихприхода, увећавати број држављана и војника, нарочито после пустошења седмогодишњег рата. Али су ипак то у ствари прави почетци неке аграрне политике у корист сељака: кредитирање путем ландшафта (које ствара Фридрих Велики), унутрашња колонизација Пруске, заштита неслободних сељака. Прави преокрет јавља се тек на крају 18. века, под утицајем физиократских теорија, које су сам:- једна реакција на претеране жртве учињене у корист градске мануфактуре и трговине.

физиократи су глорификовали земљу и земљорадњу као једине изворе чистог приноса (produit net), а пољопривреду као једино продуктивно занимање. Отац романтизма, Жан-Жак Русо, ширио је сентименталну љубав за сеоски и пољопривредни живот. С друге стране и то је важније усавршава се пољопршредна техника, која је дотле била посве примитивна. Најзад н то је кајважније снажењем индустрије и порастом градова појављују се велике пијаце за аграрне производе, које траже и гутају све веће количине хране и сировина. То све поред потребе за способним пореским платцима и за војницима, који су и једни н други нужни модерним цешрализованнм државама, због велике бирократије и стајаће војске —тера владаре и државнике да се забаве аграром.

У почетку 19. века, старање о аграру јавља се опет најпре у облику чисто негативних мера. То је разумљиво кад се зна да је тада требало срушити и ликвидирати средњевековни, феудални и меркантнлистички правни и административни поредак: разделити заједнички посед, укинути све врсте подложности, зависности и везаности, ослободити земљу свих терета имногих службености, уклонити све сметње за про-

ИСТОРИЈА АГРАРНЕ ПОЛИТИКЕ