Agrarna politika

спроводила, и сељаци долазилн у већу зависност од државне администрацнје (јер својину надземљом ннсу још добили), сељачко гибање се стишавало. Бујица се полако каналнзовала, и снага појединих странака сводила се на њихове организационе размере.

Једино је напредовала Хрватпска Сељачка Cmpama, али су разлози за то изван чисто сељачке идеологије. Савез Земљорадника је стално чувао својих 150.000 гласова, али је од 30 посланикау 1920, пао на 10 (1923), na на4 (1925), дау 1927 опет добнје 9. Самостојна Кметијска Странка имала је највише 33.577 гласова и 8 посланика у 1920; најмање 11.023 гласова и 1 носланика у 1925. После тога је нешто повећала број гласова. У Словенији, читаву једну сељачку странку има у своме крилу Словенска Људска Странка (клерикална) која помоћу цркве и задруга држи већи део сељаштва.

Како југословеиско друштво још није издиферендирано и у orpoiiffloj већини је сељачко, све странке су принуђене да имају више ман>е сељачки програм, или бар да се служе сељачким паролама за добијање гласова. У Србији, имала је радикална странка у почетку и пр авп сељачки карактер,ма да је главни део програма био политички п надионалан, а не еконоиски. У Хрватској, сличну улогу првог народног покрета нграла је Радићева странка, али она је одмах истицала чисто социалне, сељачке захтеве, што се објашњава положајем грватског сељака према великопоседницима и према туђинцима у варошима и у администрацији. У Словенији, међу сељацима је увек имала више успеха клерикална него напредна странка. Права сталешко-класна сељачка странка ( кметијци ) родила се тек после рата, на рачун обеју првих. Занимљива је појава Сељачке Слоге у Србији (1903); она прва издваја земљораднике из других друштвених редова, јасније него Радић. Тражи «државно организовање пољопривредног кредита п производног рада», пољопривредну комору и синдикате, закон о осигурању привредника, и органивовање привредног фонда. Та странка се угасила још пре рата, али је оставила врло живу успомену код сељака у Србији. Идеја о једној земљорадничкој странци појавила се поново 1912, на задружном конгресу у Нишу. Али створена је тек после рата, у главном од задругара. Главну изборну снагу Савез Земљорадника је вукао од аграрног питања у Босни, Далмацији и Војводини. Под његовим политичким притиоком, аграрна реформа се тамо и решавала онако радикално. По програму, С. 3. је стављен на сталешку базу изнад свих националних и верских разлика, које су експлоатисале остале странке. Имао је и економско, класно ограничење: рад земље. Одмах је, дакле, заузео став против великог поседа, за оредње и мале сељаке: сваки ко ради земљу мора бити сопственик, а ко држи земљу

429

ПОЛИТИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ