Agrarna politika

струка у толико што у њему, као и у сваком. неразвијеном и полукултурномчовеку,живиробитиранин, како кадикако према коме. Али је исто тако сигурно да је бунтовнији пре него што добије земљу него кад је држи. Потребан је врло висок културни ступањ па да човек не злоупотреби своју моћ према слабијем, и велика социална свест па да човек буде незадовољан и онда кад је њему лично добро. Код сељака то наступа касније, јер робовање није било давно а увек може да се поврати. Зависан од природе, изложен свима ризицима, опкољен похотама са сваке стране,слаб у одбрани а неспособан за напад, он живи у вгчитом страху да изгуби оно што има. Зато је, чим нешто стекне, љубоморан нато, и безобзирно га чува. Земљу сматра за оличење свих богастава; ноеац зарађује несравњено теже него мако; а од власти сетешкобрани. Разумљиво је што се за њега све вредности своде на те три: земља, новац и власт. Земљу жели, за њу се бори, њу брани и чува изнад свега; новац обожава, јер зна са колико муке долази до динара; власти себоји, стоји уз њу, и кад јој се приближи прихвата је безусловно.

Ова три елемента сељакове душе одређују какве ће циљеве имати и какве методс употребити поједине сељачке странке.

Да би дошао до земље ида би је сачувао, сељак ће се послужити крајњим средствима: зато су сељачке странке у државама и крајевима где још постоји аграрно питање врло екстремне, и приближују се крајњим елемснтима: народњики и содиалисти револуционари у Русији,Визволеније у Пољској, сељапка странка j РумуниЈп, Савез Земљорадника у Војводини и Босни. У државама где буржоазија уме да оперише са звечећим аргументима у изборној борби и да увлачи сељаке у државну службу, они су страшно неотпорни према новцу: подложни су корупцији у најскромнијим облицима: «вајда» и «за увар» им Је и наЈмања корист. У демократским државама, где је буржоазиЈа Јакаи вешта, даЈе сељацима дализну од повластица капитала и пушта их ближе «држави», услед тога не могу да се створе чисто сељачке, сталешке и класне странке; све западноевропске земље. Тек на вишем степену развоЈа, долазе сељаци до сазнања: да Је политичка демократиЈа Једна обмана; да се сељачки синови кад постану чиновници одмећу од сељака; да треба побољшати живот на селу; ане бежати у град; подизати сталеж, а не спасавати поЈединце. Бласт, наЈзад. У прошлости Је увек била против њих. И кад joj се једном примакну, непосредно или посредно, у целини или делимично, они је не испуштаЈу лако из руку. Радници одбацују вође коЈе скрену у десно; сељаци остављају оне који остану тврдоглаво доследни: комромис, споразум, нагодба са јачима, —то Је алфа и омега сељачке политике. Зато сељачке странке нигде нису чекале да добиЈу већину да би ушли у владу.

431

ПОЛИТИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ