Agrarna politika

прометп њених производа, као и за расподелу добара. И та правила важе у главном за сва времена, за газдинства свих величина и свих облика. То је управо пољопривредна економска наука. Она садржи начелакоја се увек морају имаги на уму при регулисању и спровођењу ма кога аграрно-политичког посла.

2. Економски задатак аграрне политике долази нарочито до изражаја у капиталистичкој пољској привреди, где је производ рента, профит) важнији од човека. У прошлости, тај задатак се остваривао путем феудалне организације, а додније се усавршио у облику капнталистичког великог поседа, било у директној експлоатацији власника, било у виду закупа, каполице, учешћа у добити и т. д. Средства за остварење тога задатка су све мере које модерна држава употребљава да увеЋа пољопривредну производњу економским, техничким и финансиским средствима, нарочито у индустриским земља?ла које оскудевају ухрани, да производњу ориентите према потребама варошког становништва, да регулише системе газдовања и наследни поредак према интересима саме производње, да заштити аграрне производе од пропасти и од стране конкуренције (царине). Ту долазе и све тешкоће на које наилази капиталистичка пољопривреда: бежање са села, радничко питање, кризе.

3. Социални задатак има као главни предмет старања људе, оне који раде земљу и живе на селу, и за које пољопривреда није извор дохотка већ начин живота и средство за опстанак. Го је т. зв. „ сељачко породично газдинство" . Како оно постаје (аграрна реформа, унутрашња колонизација), његова економска природа (теорија и пракса), опасности које му прете, мере за његово одржање и унапређење (породични минимум, пољопривредни кредит и т. д.), заштита пољопривредних радника, полуварошки парцелни посед индустриских радника и службеника. Ту долази и процес социалног диференцирања на селу: издвајање сеоске буржоазије.

4. Културно-политички задатак остварује се аграрном политиком у најужем смислу, или непосредним учешћем државних власти у унапређењу производње и размене. То је читаво аграрно-политичко законодавство, административна организација и све могуће мере јавних органа у корист пољопривреде и пољопривредника. Пре свега школе, опште и стручне, сталне и сезонске: за децу, младеж и одрасле, продужна настава и народни университети, изложбе, утакмице, огледна поља и угледна господарства, и т. д. Ту долази и цео приватни и јавни напор да се сељаци уведу у цивилизацију, да се подигне културни ниво села, и да се он што је могућно више изједначи са жи-

ЗАДАЦИ МОДЕРНЕ АГРАРНЕ ПОЛИТИКЕ