Agrarna politika

земаља. Истн су проблеми у главном свуда, али се у свима државама не појављују подједнако акутно, и не у истом тренутку. Два су битна мерила: 1) је ли и кад је спроведена аграрна реформа, и 2) на коме је ступњу индустриализација у дотичној држави. Али има и других момената који утичу на садржину аграрне политике и на методе њеног спровођења: број и величина градских центара; густина насеља; плодност и смртност становништва; од кад се у дотичном крају практикује земљорадња (ратарство). А већ се по себи разуме да су од пресуднога значаја разликеу клими и природи земљишта, количина расположивог културног тла, односно некултурног које би се могло оспособити за рад, и т. д.

Из овога је јасно двоје; 1) не може се поставити један јединствен систем аграрне политике (јер тачна наука је синтеза проверених искустава под истим околностима, а овде су околности свагда и свагде друкчије); 2) не могу се у свима земљама с успехом практиковати мере и мегподи који су дали резултате у некој одређеној земљи. Ово не нскључује могућност да постоји аграрна политика као научна дисциплина, јер има известан број правила која се односе на саму природу пољопривредне производње и на промет аграрних производа, којн се управљају по одређеним општим законима. Исто тако заједнички су свима они задаци аграрне политике, које смо горе поделили у четири серије. Ови задагци се постављају свуда, и они се морају добро познавати. Морају се знати исто тако сви начини како су они решавани у коме времену и у којој земљи. Али све је то само претходна припрема за аграрно-политички рад у свакој одређеној земљи. Методи тога рада, темпо његова развоја и средства за спровођење морају се бирати с обзиром на локалне прилике, имајући у виду оне моменте које смо напред истакли (клима, тло, аргарни односи, индустриализација, урбанизам, густина насеља, професије). Ови елементи чине неку врсту аграрно-политичке географије.

Раније се о тим разликама није водило рачуна, и аграр се третирао у опште, апстрактно, тобоже научно. Данас се као највећа погрешка истиче баш имитирање, подражавање, угледање у решавању аграрних проблема. Оно што је успело у индустриској Швајцарској, омашује у индустриској Енглеској, и поготову би пропало У којој заосталој балканској држави. Као што постоје историски ступњеви развоја у аграру, такопостоји географска подела земље и то несамопо томе историском развоју, већ и по другим основима.

Руски професор Дубровски разликује четири групе земаља. Прва група; колониалне и полуколониалне земље, са родовним

49

АГРАРНО-ПОЛИТИЧКА ГЕОГРАФИЈА

Д. Јовановић, Аграрна Политика.