Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

седнику пулског Месног Одбора Народног Већа, које је у тешком часу диспиплиновало морнаре и сачувало драгоцеке објекте, на жалост за другога.

|. Ти други били су на почетку рата савезници централних власти и приређивали „тросавезничке манифестације“ под

аустријским, талијанским и немачким заставама, долазећи пред станове наших виђенијих људи и јуначки грдећ Србе најординарнијим изразима. Није тешко замислити како су ти изрази гласили, ако их је њихов ратни Тиртеј, песник и естета, назвао „1 рогсал зетђ!“. Њихово водство издало је паролу, да се час има искористити против домаћих Словена, И заиста на њихове пријаве био је одведен највећи део наше интелитенције, што у истражне затворе, што у интернацију, што на фронт. За ту згоду били су дакако обележени као Срби.

У љубљанском граду — тврђави нашло се је затворено више интелектуалаца па се је чула и по која добра:

Оштија, говорио је један, досад сам навек мислел да сам ват, а сад ме је вахмајстер кацал Ba „Verzeichnis der Зетђеп“. И тако сам од јандарма дознал, да сам Срб. Оштија, и од јандарма се може човек нечему научит.

А други, који је писао мемоаре, декламовао је леденим смехом : Попут Силвија Пелика и ја сам затворен у аустријску тврђаву и пишем: Le mice ритош (Моје тамновање). Али ствар је у овом: Талијани су са Пеликовим тамновањем загрејали пола света за своје ослобођење од Аустрије, а сад су ме они исти предали Ау стрији, јер да се хоћу од ње ослободит, Pi, mondo ladro!

На врата се појави стражмештар Словенац и опрезно извуче из њедара милански „Согпеге della sera", Koju ce je криомчарио уз велике опасности (Италија није тад била у рату). Стражмештерово лице се је церило и сјајило: Согпете је јављао детаље Поћорековог пораза у Србији а Руси су били на врху Карпата; У тамници је те вечери био бал, у којему су безбрки попови представљали даме...

% x

Терор против истарских Славена попустио је нешто кад је Италија ступила у рат. Домаћи Талијани су прошли далеко боље од наших, јер су знали или тачније могли да се покажу аустријским патриотама. Тако су у Трсту запалили кућу уредништва и штампарије „И Р!ссојо“, који је важио као противаустријски, а по тршћанским улицама продавале су се карикатуре талијанских суверена уз најтривиалније погрде, којима талијански речник располаже. Кад је пала Варшава, ма-

902)