Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

81

ОДГОВОРНОСТ ВОЈНИХ ЛИЦА ЗА ПРОУЗРОКОВАНУ ШТЕТУ.ЗАСТАРЕЛОСТ 1. Закон о служби у Јутословенској народној армији од 20 јула 1946 г. (1) који регулише питање материјалне одговорности војних лица за штету коју причине грађанима, није прописао рок застарелости за подизање тужбе ради накнаде штете (чл. 10). Поводом ове празнине у закону, у пракси ce појавило као спорно питање који рок застарелости треба применити: краћи из Закона о државним службеницима или редован из грађанског права.

Према краћем року из Закона о државним службеницима, тужба за накнаду штете „мора бити поднесена у року од девет месеци од дана када je оштећени за њу сазнао, a најдаље у року од једне године дана када je штета причињена“ (чл. 40 ст. 4). Међутим, по редовном року, право на подизање тужбе за накнаду штете, према начелима грађанског права и устаљеној судској пракси je три године.

У једном конкретном случају, у коме je војник приликом војних вежби телесно повредио једног дечка, и у коме штета уопштеније спорна, првостепени суд није прихватио краћи рок застарелости „пошто војник није службено лице“ у смислу чл. 10 Закона о државним службеницима па je применио редован рок застарелости из грађанског права (2).

На ову пресуду Министерство народне одбране je поднело жалбу у којој je, побијајући пресуду, бранило гледиште да je рок застарелости у овом случају прописан Законом о државним службеницима и то стога, што су војна лица државни службеници a овај jeрок „прописан као општи рок” за све службенике. Даље се истине да Закон о служби у Југословенској народној армији, као специјалан закон, није имао потребе да овај рок прописује „већ je због природе војне службе дао бенефицију оштећенику, коју му Закон о државним службеницима не даје, а то je да не мора да тужи службеника који je штету причинио него може одмах да тужи државу ..

Ову je жалбу одбацио Врховни суд HP Србије (3). Образложење je углавном следеће:

„У односу на опште прописе о накнади штете имају карактер специјалних прописа како чл. 40 Закона о државним службеницима,. тако и чл. 10 Закона о служби у Југословенској народној армији. С друге стране, у односу на Закон о државним службеницима, Закон о служби у Југословенској народној армији не претставља специјални пропис да би се допунским тумачењем одредбе из Закона о служби у Југословенској народној армији могле тумачити у духу прописа Закона о државним службеницима. У вези са конкретним

(1) С'лужбени лист ФНРЈ. 1946, бр. 60.

(2) Пресуда Окружног суда за град Београд Г-265/51. (3) Пресуда Гж-47/52.

Анали Правног факултета у Београду

6