Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

476

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

С друге стране, насупрот Хушкеовом мишљењу о публистичком нексуму, друти основни правац међу хипотезама карактерисан je учењем да je стари римски нексум био уговор о самозалагању или рамопродаји дужника. Ту, уствари, Нибурову мисао почетком овог века оживео je Митајс који je y оштрој полемици против Хушкеа заступао мишљење да je нексум био уговор акцесорнот карактера закључиван по правилу y моменту доцње дужника са циљем да ce избегне редовна адикција, што je постизавано самопродајом дужника и његовим ступањем y дутовинско ропство. Према томе, отпао би публицИстички карактер нексума, отпала би нужност римског новца као ггредмета нексума, a отпала би и директна manus injectio дуговинско ропство било би последица испуњења примљене обавезе. предмет нексума бнло би тело дужника, a начиви његове заштите одговарали 6и начинима редовног римског грађанског поступка. У сукобу између та два основна правца y гледањима на проблеме нексума, оригинална шшљења Савињија. Момзена, Ленела, Кречмара итд. остала су углавном усамЈвена. Као што je очевидно, после тако постављене проблематике нексума, прилично одвојене од конкретне римске друштвене стварност-;, и поред повременог аргументисања из развоја римског економског и друштвеног живота, поједина гштања важна за историју нексума утлавном су решавана апстрактно-правнички и изоловано од њихове друштвено-економске основе. Ta ситуација y историографији нексума морала je да уроди непрестаним лутањем и непрестаним стварањем све нових и нових хипотеза. Обилно стварање хипотеза о нексуму, карактеристично за XIX и почетак нашег века, y трећој к четвртој деденији прилично je закочено. У то време појавили су ce мање значајни радовм ПопескуСпиненија и Сегреа и поједина интересантна запажања Јерса, Џоловица, Касера, Безелера, Хегерштрема итд. Сви ти радови ипак нису донели битних промена y решавању проблематике нексума. Зато je врло интересантно да ce после небројено узалудних покушаја питања из историје нексума y најновије време обрађују вило интензивно. За последших 10 година о нексуму су писали, између осталих, Ноај, Торман, Леви-Брил, Веструп и Либтов (1). Веструп. Либтов и Леви-Брил, чија гледишта о нексуму мислимо овде приказати, зауставили су ce углавном на свим основним проблемима који су важни за разумевање институције нексума. Они су ce између осталог дотакли питања суштине, садржине, структуре. гашења обавеза и санкције нексума. Они су исто тако обрадили и питање постанка и питање аброгирања нексума. Истина, ограничени oncer њиховог студија онемогућио je да сва питања обухвате довољно детаљно и довољно аргументисано. Зато би њихове студије можда пре требало схватити као кратко излагање теза које би тек могле да послуже као основ за шире монографије. Оно што y све три поменуте студије на првп поглед привлачи нарочиту пажњу претставља чињеннца да сва три аутора, за разлику од старих, врло често апстрактно-доктринарних, приступања

(1) Делимично би овде требало навести и студију др Милоша Бајића: Формализам и први уговори y римском праву (Историско-правни зборник. 3—4, Сарајево, 1950. стр. 3 —15) y којој je добрим делом обухваћена проблематика нексума. Поред интересантних запажања аутора, чини се. ипак, да je немогуће усвојити један од основних његових закључака. a наиме да je формализам при нексуму имао за циљ заштиту дужника и да je примена форме per aes et libram дошла као последица политичке борбе плебејаца .