Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ФЕДЕРАТИВНО НАЧЕЛО И УСТАВНИ ЗАКОН

259

дрепуштајући уставу те републике да одреди њену ширину (чл. 103). -Зато су аутономна права тих јединица билаттослије тога одређена y томе уставу (чл. 90, 91, 106 и 107). Осим тога савезни Устав од 1946 садржавао je и нека начела о организацији тих јединица. Детаљније одредбе и о томе налазиле су ce такођер и y првом реду y Уставу HP Србије (чл. 92 до 105 и чл. 108 до 118), a затим и y статутима тих јединица. И y томе погледу нема великих промена y Уставном закону од 1953. И он je дао тим јединицама право да шаљу одвојено од HP Ср‘бије претставнике y Савезно вијеће (чл. 27, ст. 1) и начелно им je осигурао аутономна права с тим да она буду утврђена Уставом HP Србије (чл. 113, ст. 1 и 2). Тиме je он прописао обавезу за ту републику да им та права y свом Уставу призна. Њој je, међутим, остављена слобода да одреди обим тих права, односно обим аутономије. Што ce тиче организације аутономних јединица, савезни Уставни загкон поставио je само пар најосновнијих начела о њиховим претстав:ничким телима (чл. 113, ст. 3 до 5). У складу с тим начелима Устав 'HP Србије има да пропише само основе организације и надлежности аутономних јединица, a детаљније ту организацију имају да пропишу статути тих јединида. За те je статуте y Уставном закону речено да .аутономне јединице имају право да их самостално доносе и да y њима, y сагласности са Уставом HP Србије, утврђују организацију и надлежности својих органа власти (чл. 114). Ту наилазимо на једну важну разлику између савезног Устава од 1946 и савезног Уставног закона од 1953. И Устав од 1946 давао je право аутономним јединицама да доносе своје статуте, али не самостално, будући да je no њему тим статутима била потребна и потврда Народне скупштине HP Србије (чл. 104). Уставни закон, међутим, даје аутономним јединицама право да доносе своје статуте са■мостално; што значи да тим статутима није потребна и потврда највишег органа власти HP Србије. To je, према томе, такођер правило савезног Уставног закона које везује уставотворца HP Србије. Осим .тога савезни Уставни закон одређује да Устав HP Србије прописује само основе организације и надлежности аутономних јединица. У 'Уставу од 1946 није било ни те одредбе. Све то значи да je Уставни ■ закон од 1953 y већој мери ограничио HP Србију y односу према ње:ним аутономним јединицама. 3. Право самоорганизације посебних јединица федерације. узето y ширем смислу, не обухваћа само самосталност тих јединица јКод доношења прописа о њиховим врховним органима, него и њихо:ву самосталност код доношења прописа о нижим органима по тери■торијалним јединицама. Код нас су ти нижи органи народни одбори, Зато ce поставља питање да ли je и колико код нас савезна држава ограничила тај део .права самоорганизације народних република?