Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

89

СУДСКА ПРАКСА

ОДНОС ПРЕСУДЕ И ОПТУЖБЕ

Основни проблем који се у овом односу поставља јесте питање објективног идентитета пресуде и оптужби, Питање субјективног идентитета пресуде и оптужбе уопште није спорно, ни у.теорији ни у пракси, али je спорно питање објективног идентитета. Формалну страну питања објективног идентитета претставља питанье правке квалификације дела које се пред судом претреса на основу поднете оптужбе. Ово питање, углавном, није ни досад било спорно, jep je у пракси преовладало мишљење да суд није везан за правку квалификацију дела из оптужбе. По овом питању неће убудуће више бити никакве сумгье, пошто je Законик о кривичном поступку од 10 септембра 1953 то питање јасно решио у чл. 325, ст. 2, на тај начин што je прописао да „суд није везан за предлоге тужиоца у погледу правке оцене дела“. Исто становиште заузима и већина наших процесуалиста (као напр.: Др. Н. Огорелица, Казпенопроцесуално право, Загреб 1899, стр. 542 —545; Др. Б. Марковић, Уцбеник Кривичног судског поступка, Београд, 1937, стр. 450 —452; Др. М. Доленц, Теорија судског кривичног поступка, Београд, 1933, стр. 217—219; и други). Материјалну страну питања објективног идентитета претставља да ли je суд безусловно везан за чишенични опис дела из оптужбе, или може као основу пресуде узети чињенично стање које je утврђено на претресу, уколико се описано и утврђено чињенично стање не слажу али су у међусобној вези. У Закону о кривичном поступку од 12 октобра 1948 налази се само једна кратка, нејасна и непрецизна одредба о объективном и субјективном идентитету. То je чл. 244, ст. 2, који гласи: „Пресуда се може односити само на оно лице које je обухваћено оптужбом и само на оно дело које je предмет оптужбе“. Овај текст довео je до разних тумачења и схватаньа, што je имало за последицу и разнолику праксу. Нацрт Закоыика о кривичном поступку који je Савезно извршно веће поднело Народној скупштини, садржавао je у чл. 322, ст. 3, врло прецизну одредбу о објективном идентитету. Тим прописом требало je да суд добије овлашћеше да на основу чињеничнот стања, утврђеног на главном претресу донесе пресуду, ако из чињеница изнетих у оптужби и оних утврђених на претресу „произилази други опис истог дела“. Формулација чл. 322, ст. 3, нацрта није остављала места сумњи и различитим интерпретацијама. У вези са овим кланом нацрта у „Образложењу нацрта за Законик о кривичном поступку“ (издање Савезног извршног већа, Београд, 1953, стр. 130 —134) дају се врло убедльиви и логични мотиви овакве солуције, Међутим, у коначној редакцији Законика о кривичном поступку ова солуција није усвојена, тако да je. питање материјалне стране објективног идентитета пресуде и оптужбе остало нерешено.