Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

САВЕЗНА НАРОДНА СКУПШТИНА

299

доприносе и јачој активизации Скупштине у њеном раду, щто омогућава да Скупштина заиста буде централии орган у нашем систему власти. Све то указује на оправданост употребе термина „извршни орган“ на коме се инсистира у Уставном закону, јер он најбоље карактерише положа] и суштину Претседника и Већа у систему јединства власти. Што се тине самог Већа треба указати на то да оно претставља „мали парламенат“ (7), једно уже тело Скупштине, али и једино те врсте, за разлику од комитета у француском конвентском систему. Овакво решење однооа између поменутих органа значи остварење једног умереног јединства власти. Што се у остварењу јединства власти није отишло још даље, то je свакако резултат тежње Уставног закона да се не оде у крајност већ да се остане у границама које he омогућити манифестовање свих преимућстава које има једно демократско умерено јединство власти и на њему заснован скупштински систем. С друге стране, то je и резултат конкретних друштвених и других услова у којима се изграђује наш нови уставни систем. Ако je требало елиминисати управне органе са jaком политичком влашћу (Влада и министарства) да би се спречила бирократизација система, и сконцентрисати сву власт у Скупштини да би на тај начин претставнички елемент могао доћи до потпуног изражаја а самим тим и утрти пут за даљу демократизадију, није •се могло отићи у томе до крајњих граница. У нашим садалпьим условима немотуће je да претставничко тело, концентришући сву власт у својим рукама, исту непосредно и врши. Поред тога, то би га одвело и једном практицистичком стилу рада и створили услови за шегово бирократицанье. Отуда, потреба за специјалним органима који би по својој природи били чисто извршни. Уставни закон je Претседника и Behe успоставио као такве, дајући им и низ специфичних обележја. Досадашња пракса не нарушава успостављени однос између Скупштине, као централне институције нашег система, и Претседника Републике и Савезног извршног већа, као њених посебних извршних органа.

Павле С. Николић

(7) В. др. Јован Ђорђевић; Уставно право ФНРЈ, Београд, 1953, стр. 314,