Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

260

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

стоји државни капитализам или не, јер се за сваки посебан облик и случај државне својине, односно државне интервенције у привреди, мора анализом установити да ли има државнокапиталистички или приватнокапиталистички карактер. Ову квалитативну разлику између два система можемо наћи само ако пођемо од праве садржине привредне власти. Рекли смо већ да je њена права садржина располагање витком рада. Борба у привреди води се око тога ко ће располагати тим витком. Али ни ту није крај анализе. Јер ни располагала витком рада није циљ самом себи, борба за присвајање права располагала тим витком не води се ради голог поседовања самог тог права. Права садржина тог права располагања због које се и води борба да се ово право добије јесте то што се тиме добија могућност да се вишак рада за себе присвоји, што у практичном смислу значи да се економска добра у којима je отелотворен вишак рада потроше лично, односно да се има „право“ да се она потроше. Према томе, важно je, у крајњој анализи, не то ко располаже витком рада већ. как о се тим вишком располаже, односно коме се он додељује. Није, дакле, важно ко располаже вишком рада већ ко у крајњој линији тај вишак присваја, коме он припада. Ако разлику између разних начина производње заснивамо на мерилу ко располаже а не ко присваја у крајњој линији, онда не узимамо у обзир оно што je битно него споредно, не узимамо у обзир циљ него средство које служи његовом остварењу, не узимамо у обзир садржину већ облик у коме се она по правилу појављује, И зато je употреба таквог мерила неоправдана. Jep, практично, она доводи дотле да, например, сматрамода постоји један друштвено-економски систем чим постоји исто право располагања, иако стварно производе присвајају различитн субјекти, односно класе, а то je скроз погрешно. Додуше, за оправдање оваквог поступка може се навести оно што смо већ рекли найме, да по правилу овај облик изражава садржину, jep по правилу онај ко има власт да располаже вишком рада ту своју власт и користи за то да за себе присвоји тај вишак. И то je тачно. Па ипак, и кад 6и ово правило било без изузетка, не би било добро тако поступити. Jep би се тиме опет заклонила суштина појаве економске власти, односно њена садржина, ко ja би се објаснила као власт располаганьа а не као власт присвајања. То je поготову неоправдано ако се има на уму да ово правило није без изузетака. Напротив, не треба заборавити да je сасвим могуће да један субјект има право располагања вишком рада и да тај вишак не присвоји сам, тј. не додели га самом себи, већ неком другом. Прави економски господар тог вишка у том случају није онај ко располаже њим већ који га je присвојио, тј. који га je или потрошио или добио „право“ да га потроши. За одређивање појма капитализма, односно социјализма битно je, дакле, ко присваја у крајњој линији вишак рада, а то значи битно je да ли постоји експлоатација или не, односно одузимање;