Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

338

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

за закључак наводи суд да je код оптуженог постојао евентуални умишљај у правду лишења живота оштећеног а никако нехат.” Из овог излази да je суд утврдио пристајање на смрт код оптуженог на основу тога што je он и поред свести о могућности наступања исте ударио оштећеног три нута коцем по глави на наведени начин. Међутим за утврђење евентуалног умишљаја ово није довољно, jep се под истим околностима могу ствари и другачије да десе. То je и сам Кривични законик имао у виду кад установљава свесни нехат за разлику од евентуалног умишљаја. По чл. 7, ст. 3, Кривичног законика постоји свесни нехат кад je учинилац био свестан да забрањена последица може наступит али je олако држао да она неће наступит или да he je моћи отклонит. Значи да у овом случају оптужени предузима радњу извршења и поред тога што je свестан могућности наступаньа последице, па ипак не постоји евентуални умишљај. Свеет о могућности наступања последице не претставља „самим тим“ и пристајање на њу, ако учинилац и поред ове ■ оствари радњу извршења. Пристајање на последицу се не састоји у самом предузимашу делатности од стране учиниоца и поред предвиђања могућности шеног наступања, пошто по самом закону овакво предузимање делатност може да буде не само услед пристајања на последицу, већ и због тога што учинилац олако држи да она неће наступити или да he je моћи отклонит. Ово треба имати у виду и зато се не може закл»учити да je пристајање на последицу утврђено „самим тим“ што je оптужени предузео радњу извршења и поред постојања свести да може наступити предвиђена последица. Moryhe je, дакле, да оптужени при томе олако држи да последица неће наступити или да he je моћи отклонит, а у том случају неће постојати евентуални умишљај већ свесни нехат. То се и дешава, jep евентуални умишљај и свесни нехат имају прилично заједничкога у себи. Они се обоје састоје у свести о могућности наступања забрањене последице, па се и код једног и код другог радња извршења предузима и поред ове свеет. Разлика je само у томе што се код евентуалног умишљаја ова радгьа предузима jep се пристало на предвиђену последицу, док се код свесног нехата она предузима jep учинилац олако држи да последица неће наступити или да he je моћи отклонит. Зато, кад се ова два облика виности упоређују међусобно, да 6и се са сигурHOiuhy утврдило постојање једног од њих, потребно je искључити могућност постојања оног другог. Изгледа да je у том смислу и дата напомена у Објашњењима уз нацрт Кривичног законика ФНРЈ (Београд, 1951, 52) да се критеријуми за одређивање евентуалног умишљаја могу правилно схватити само у вези са критеријумима ■за свесни нехат. По свему судећи, на овај начин би се са више сигурности установило постојаше евентуалног умишљаја и олакшала примена тзв. Франкове формуле која се у теорији и законе-