Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

415

ШУТЊА АДМИНИСТРАЦИИ

ним одборима изријеком су je предвидјели у својим одредбама о основним начелима управног поступка (1). Међутим коликогод се у овој или оној земљи на мање или више јасан начин изражава правна обавеза на страни управног органа да одговори на поставлен захтјев, ипак се не може избјећи појава да у појединим случајевима управни орган шути и да странка, према томе, не добива никаква одговора. У том часу постаје њезина субъективна претпоставка да има право на акт у ширем, објективном смислу правно-политички проблем који има приближно једнако практично значетье као и ситуација кад je управни орган додуше донио акт по захтјеву странке, али je тај акт незаконит. Јер, сад није реч само о томе да у часу шутње управног органа има мјеста сталној двојби да ли je њоме ’raj орган уопће хтио нешто постићи и што je хтио постићи, већ je реч још и о томе да je тај орган својим пасивним држањем према странци повриједио дужност која му je повјерена и изричним прописима и'имплицитно самом његовом егзистенцијом као органа јавне власти. Према томе и различите правке мјере које позитивна права предвиђају за случае његове шутње, стварно имају постићи двије сврхе: и правку заштиту грађана и правку заштиту оне објективне идеје која тражи да управни орган баш дјелује у области послова јавне управе за коју je основан. Вище je него јасно да су те двије сврхе нужна и логична посљедица корелативних појмова правних овлаштења и правних дужности, па да се стога и оне саме нужно преплећу и допуњавају. А то je потребно подвући нарочито с разлога што сувремено правно регулираше проблема шугње администрације лако изазива дојам да се оно оријентирало само на субјективну страну ствари, тј. на правку заштиту странке, а често се пушта из вида она друга, објективна страна ствари, правилно функционирање управе. Такво ексклузивно субјективистичко резонирање било би за сувремену Југославију сасвим нереално й замаглило би основне значајке положаја и функција органа управе у животу друштва. Проблем шутње администрације није ствар најновијег датума. Али ако се он данас поново покреће и расправља и то не само у југославенским приликама, већ и у једном ширем аспекту, након што je био интензивно расправлен и легифициран напосе у времену између два рата, • тада je то несумњиво посљедица околности да се поједине државе више не задовољавају резултатима који су били постигнути до пред кратко вријеме и који су донедавна били оцјењивани као видан, управо квалитативан напредак у правном обухваћању управе. И уистину, од дана кад су се на европском континенту, у Француској, појавили први зачеци јед-

(1) Ово je начело изријеком прописано као опће правило управног поступка у сва три закона о народним одборима народних република Хрватске, Словеније и Црне Горе, док je у HP Македонији изријеком прописано само у Закону о народним одборима опћина. Но и у осталим се иародним републикама може извести то начело из одредаба о опћем управном поступку.