Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

417

ШУТЊА АДМИНИСТРАЦИЈЕ

стављеног захтјева странке произволе и сасвим одређене правке посљедице. Та се могућност креће на терену правних пресумпција, те се с обзиром на њихов садржај и посљедице у практичном нравном животу јавља у два битно различита облика. Први je облик пресумпције да je управни орган удовољио тражењу странке и признао јој све што je од њега захтијевала. Таква пресумпција даје, према томе, щутиьи управног органа одређен позитивен садржај, те насталу ситуацију у потпуности изједначава с оном коју ствара један изрични акт, задовољавајући све захтјеве странке. (Разлика je само у томе што код ове пресумпције наступа правна лосљедица ipsa lege, кад постоји нужна претпоставка да управни орган шути, док правна посљедица код изричног рјешавања наступа непосредно силом самог акта.) Али првсумпцкје овакве врсте увијек се, из разлога правые сигурности, изријеком фиксирају правним прописима, а практичан живот показује не само да оне обухваћају врло узак круг правних ствари (2), већ и да се никад не примењују аналогијом на сличне нерегулиране случајеве. Такве су дакле пресумпције унијек строго индивидуализиране за одређене управне ствари, a познаје их у ограниченом опсегу свако модерно право. Њихова функција у практичном животу није само у томе што за странку претстављају повољан об.лик посвемашњег уважавања њезиних захтјева, већ оне у одређеном смислу још и појачавају дужност администрације да донесе изрични акт увијек кад не жели уважити захтјев странке. Примјер из биљешке 2 потврђује то недвојбено. Друга je облик пресумпције кад она тече у негативном правцу, у правцу одбијања свих захтјева странке. Подлога за ту правну конструкцију лежи у околности што се шутњом администрации е без противног већ описаног регулирагьа не може сматрати да je у ма којој точци измијењена правна ситуација странке, која псстоји у часу постављања захтјева за издавањем акта. Због тога je таква пресумпција начелыо далеко ближа суштини проблема шутње, па зато може практички отпасти потреба да jy се индивидуализира за одређене управне ствари, односно долази до потребе да jy се формулира као опћу клаузулу која вриједи за све случајеве осим оних гдје би се изријеком прописало обрыуто, тј. позитивно значение шутње. Типична je у томе погледу традиционална а и сада важећа формула француског права, да у случају шутње „...les parties intéressées doivent considérer leur demande comme rejetée et se pourvoir ...contre cette décision implicite...“ (чл. 51, ст. 1, Ордонансе о Државном савјету од 31 јула 1945). За смислом и домашајем те француске формуле ништа не заостаје ни изрека садашњег југославенског Закона о управним споровима који каже да под одре-

(2) Изразит примјер такве пресумпције ыалазимо у југославенском Закону о удружењима, зборовима и другим јавним скуповима. Уколико надлежни државни орган не донесе рјешење о одобравању или неодобравагьу оснивања неког удружегьа, „. , . сматрат ћ.е се да je донијето рјешеље о одобравагьу удружеььа“ (чл. 17).