Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

154

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

сова решеша нису прихваћена потпуно доследно и из њих нису разни јене све нужно консеквенце ко je ,произилазе из Марксовог учен>а о производном раду. Недоследност ове дефиниције огледа се у томе што je обухватила у материјалну производњу, схваћену као делатност у којој се ствара народни доходак, и делатности као што су трговина и путнички саобраћај у којима се не ствара народни доходак, већ се само већ остварени доходак расподељује. Случај са путничким саобраћајем je, међутим, још сложенији, јер се доходак у оквиру ове делатности не може сматрати као доходак прве расподеле, већ управо као доходак прерасподеле и то у оном облику који je Методологией елиминисала из обрачуна материјалне производње. Економски характер дохотка добијеног кроз путнички саобраћај не разликује се ни по чему од доходака остварених кроз делатности које имају као свој резултат „личне услуге, услуге државые администрације, станбене услуге“. Што се тиче другог недостатка Методологще, он се састоји у томе што je Марксово учење о производном раду у његовом теориском, апстрактном облику узето као основ за непосредну процену производности радова у појединим дривредним делатностима. Уколико се прихвати Марксово учеае у гьеговом теориском облику, тада се и економска квантификација делатности ко je сесматрајукаопроизводне, има извршити у теориском квантификационом изразу, у вредности односно вредносној цени робе. Међутим, Методологией није тако поступила, већ je за критериј квантификације економских односа обухваћених друштвеном производњом узела тржишну цену, и то тржишну цену у њеном апсолутном, текућем облику. Напуштање вредности као критерија квантификације и прихватање тржишне цене (текућих цена) као тог критерија засновало je на једној претпоставци кој а се са становишта теорије радне вредности не може бранити. За ауторе Методологије вредност робе и тржишна цена су два идентична појма: тржишна цена потпуно и адекватно, и квантитативно и квалитативно, изражава вредност робе. Тако се, например, говори о вредности роба као њиховом „заједничком показатељу“ који их своди на заједнички именитељ”, „вредносяи израз” се изједначује са изражавањем дохотка у новцу. Штавише говори се о „вредности услуга које чини државна администрација“ (стр. 14), иако су услуге државне администрације исшьучене из делатности које улазе у материјалну производњу, те према томе могу имати само цене, а не и вредности. На стр. 7 —9, 14 —18 итд. наилазимо стално на ово мешање појмова робне вредности и тржишне цене. Такво метанье je у директној супротности са појмовима које Маркс обрађује у својој економској теорији, и отуда je чудно да аутори методологије који су се бар при дефиницији појма материјалне производње руководили Марксовим одређивањем тог појма, нису на исти начин поступили и при одређивашу квантификационог критерија. Има се утисак да су они при разради проблема квантификације односа у материјалној производили пошли од једног