Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

4

АНАЈШ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

претставља дуг процес у развоју одговарајућих кривичноправних института. Као што ћемо ниже видети још данас постоје разне нијансе у појединим законодавствима када треба одредити појам прикривања и његово разграничение од саучесништва. Нарочито постоје знатна неслагања када треба извршити разграничена између личног и стварног прикривања. Овде ћемо се ограничити само на то да укажемо на развој овог питања у немачком кривичном праву све до данаппьег схватања по коме се прикривање сматра као посебно кривично дело а не као врста саучесништва. У средгьовековном немачком кривичном праву (13) прикривање се сматрало као облик општег кривичноправног института пружања помоћи учиниоцу кривичног дела а казна je била иста као и за учиниоца тог кривчног дела. У периоду општег немачког права сви облили пружања помоћи учиниоцу кривичног дела (лично прикривање, тј. сакривање учиниоца кривичног дела и уклан>акье трагова кривичног дела, и стварно прикривање, тј. учествован>е у користи добивене кривичним делом) сматрају се само као основи сумње за извршено помагање у том кривичном делу. У пруском општем земаљском праву пружагьа помоћи учиниогу кривичног дела већ се сматра као самостално кривично дело, сем тога сматра се као посебно кривично дело прикривање ствари које су произашле из крађе. Постоји одговорност и у случају нехатног извршења овог кривичног дела. Треба напоменути, међутим, да неки партикуларни кривични законици још увек прикривање сматрају као посебан облик саучесништва. Тако, Баварски кривични законик из 1813 сматра прикривање као саучесништво после извршеног кривичног дела. Чак и Пруски кривични законик из 1851 напушта праксу ранијег пруског општег земаљског права и поводи се за схватањима тадашњих осталих немачких партикуларних кривичних законика. Тако овај законик иако сматра стварно прикривање као засебно кривично дело, излажући га у глави кривчних дела против имовине, ипак лично прикривање ставља у општи део као посебан облик саучесништва. Тек Немачки кривични законик из 1870 одваја све облике пружања помоћи учиниоцу кривичног дела, формирајући од ових неколико самостална кривчна дела подржавања која се излажу у посебној глави овог законика. Као што видимо, издвајање прикривања из саучесништва а затим његово разграничење од лггчног прикривања (подржавања) у свом развоју прошло je кроз неколико фаза и није свуда извршено у исто време и на исти начин. У вези са овим треба напоменути да je теорија кргшчног права умногоме допринела овоме развоју и да je углавном њена заслуга што се поменути кривичнопврани института формулишу данас у постојећим законодавствима на начин како je то join у самом почетку истакнуто. Пре свега, сам Монтескје je указивао да je погрешно третарата прикривача на исти начин као извршиоца

;13) R. Maurach: op. cit., S. 234.