Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

сматра прво, такво ce тумачење назива статичким, ако ce таквим сматра друго, еволуционистичким. 1 1 овде ce и теорнја и пракса разликују јсдкн су за статичко, други за еволуционистичко значење. Овде ћемо редом изнети разлоге који ce наводе за поједина од ових тумачења. 4. Субјективно тумачење. Субјективно тумачење, као што смо видели, састоји ce y поистовећивању правог значења норме с оним значењем које je норми хтео датн њен творац, односно које je она имала за свог творца кад ју јестворио или које за њега има y тренутку тумачења. Главни разлог који ce наводи за субјективно тумачење заснива ce на појму самог тумачења. Наиме, тумачење одређеног система зиакова има за циљ да утврди ону садржину, односно значење које je тим системом знакова субјект одашиљач хтео да саопшти субјекту примаоцу, тумачу. Како ce може десит-и да ови знаци не одразе потпуно тачно оно што je субјект одашиљач хтео, тумач, разумљиво, треба да ce труди да утв-рди управо то што je одашиљач хтео да дгзрази. Прн том он оистем знакова које je одашиљач употребио схвата само као једно од оредстава помоћу којих ce то утврђивање може извесди. Али то није једиио средство. Тако ce долази до тога да je право значење норме тзв. воља њеног творца a не оно што што je он стварно изразио y норми, сходно законику значења. Овај став je несумњиво правилан кад je y питању тумачење уопште. Али je исто тако несумњиво да je он y тумачењу права неприхватљив. Доследно изведен, он би одвео једној врсти слободног тумачења. Наиме, воља творца норме не мора ce тачно изразити y HopiMH. To значи да значење које je творац хтео дати норми не мора бити једно од могућих језичких значења која норма стварно има, сходно законику значења. Држећи ce субјективног тумачења, требало би правим значењем нормс сматрати оно значење -које јој je т.ворац хтео дати, a не једно од оних које je он стварно дао. To би, пак, значило прелажење ван граница тумачења, јер je тумачење откривање правог значења између оних која су језички могућа. Гажење граница тумачења води таквој произвољности и несигурности да ce ретко ко од присталица субјективног тумачења усуђује да ово гледиште доведе до оваквог његовог логичког краја. Према томе, и субјективно тумачење, ако xolie да! остане тумачење, мора ce зауставити на тој граници и одредити као право» значење оно од могућих језичких значења које je норми хтео дати њен ј творац. Али тиме ce уствари знатнр одступа од субјективног тумачења и} прихвата ce једно компромисно решење, y коме има много едемената објективног тумачења, Јер, субјективно ту.мачење ce допушта са.мо y оквирима објективног, тј. y оквирима језичког законика значења. ce овако ограничи домет субјективног тумачења, као главно постав.за ce питање постојања и значаја тзв. вол>е творца правне «орме. Кад би ce узело да вол>а творца' норме постој« y том смислу да je он знао сва језички могућа значења «орме коју ствара и да je између свих тих значења хтео да норма има једно једино одређено значење, онда би ce несумњиво корало усвојити то значење као право, и то без обзира на разлоге који ce наводе против субјективног тумачења на оенову тога што творац норме не кзражава своју ссшствену вољу него вол.у неког другог субјекта, који има

257

ПРАВО ЗНАЧЕЊЕ ПРАВНЕ HO PME