Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ни утицај других нормк на значење норме коју ствара. Ово тим пре што разне делове права, односно разне норме, стварају разни творци и y разно доба. Отуд ce дешава да разне норме ннсу међусобно Дl>вол>но усклађене, pta често једна другој протнврече итд. Тумач мора све то да усклади тумаЈчење м, a једнно тумачење којим ce то може учинити јесте објективно. Према томе, из свега реченог излази да између субјективног и објективног тумачења треба изабрати објективно као оно које пружа право значење норме. Али ако усвајамо објективно тумачење из разлога које смо навели, то не зкачи да треба потпуно одбацити субјективно тумачење, Напрсгввв, од њега треба узети оно што je добро a што не противречи тумачењу. Да бисмо утврдили објективни смисао правне норме, морамо ce служити и многим другим средствима a не само закоником значења, тј. текстом норме. Међу та средства долази, несумњиво, и „воља" творца норме, оно што je он хтео да каже нормом. Оваква употреба субјективног тумачења као допунског средства објективног тумачења губи основно негативно обележје субјективног тумачења изједначење субјективне вол.е с нормом, он-ога што ce хтело рећи с оним* што ce стварно рекло. Оваквом употребом субјективног тумачеља ми не сматрамо да je субјективни смисао истоветан с правим смислом норме, не изједначујемо га са самом нормом већ ce \виме служимо само као једним средством да утврдимо прави, објектвван смисао норме. Подлога за овакву употребу субјективног тумачења јесте y тсме што ce објективна ~воља‘‘ класе ил« групе која треба да буде изражена y ираву и коју изражава творац норме, као што смо видели, ипак y извесној мери субјективизира y самом процесу изражавања. Тако сна донекле добија лични печат творца норме, који je донекле модификује. Једва исти нррма, која изражава исту објективну „вољу“, била би донекле различита ако би je ство рили различити субјекти. To ce мора узети y обзир при тумачењу, Поред тога, треба водити рачуна и о природи иорме која ce тумачи. Опде треба разликовати приватне норме, стварене приватним актима лпца која нису државни субјекти, пре свега појединаца, од јавних норми, створенкх од државних органа или друштвених јавних субјеката. Несумњиво je да су приватне норме, као што смо рекли, по својој суштиви чно;’о ближе стварној психичкој вол>и свог творца него јавне норме. Иако и оне одрда;авају рбјективан положај овог творца, ипак je y њима главна његоеа субјективна воља. Зато je значај субјективног тумачења за н>их већи: оно ту долази много више до изражаја и о њему ce мора много више водитн рачуна. Насупрот томе, сматрамо да ce y овом погледу не може правити никаква разлика између нових и старих норм«. Наиме, постоји гледиште да за нове норме, скоро донесене, треба примрнири субјективно, a за давно донесене објективно тумачење. Један од разлога оваквог компр-омисног става може бити то да je за недавно донете норме лакше утврдити вољу њихова творца но за давно-донете. Међутим, и кад би то било тачно, то још није довољан основ лрихватања оваквог става, јер, као што смо рекл«, разлози за прихватање објективног тумачења нису y првом реду техничке природе (могућност, односно немогућност утарђивања субјективне вол.е) него

265

ПРАВО ЗНАЧЕЊЕ ПРАВНЕ НОРМЕ