Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

370

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

нополу писаног права него и њеном искључивом праву да поставља правка правила. То je одраз апстракције о апсолутној сувереној вољи, монополу законодавне власти за постављање правних правила, принципу поделе власти у којој не учествују широке масе и друштвено кретање непосредно, оснивајући се исто тако и на тадањој концепцией демократе по којој грађани треба да се повињавају само оним општим нормама права које су прихватили и прогласили њихови законити представници. Практично ова концепција налази своју основицу по суштини у социјалним и политичким стремљењима, нарочито у условима Француске револуције. Старо право добрим делом одражавало се у правном обичају и носило je у себи трагове феудалног права и представљало je опасност за нову владајућу класу буржоазију да неће са довољно чистоте да одражава правке принципе на којима се оснива гьено право и гьена владавина. С друге стране, обичаји су били локални, везивали су се за одређене провинције, гьихови сукоби као сукоби статута, отежавали су, правки промет између грађана целе државе, целог подручја за које се врши кодификација и самим тим представљали су антитезу идеје државног ј единства, њене привредне хомогености и носили су у себи пенат сепаратизма. Као другу концепцију навели бисмо схватање о примату писанога кодификованог права над обичајним правом. По томе схватању кодификовано право у начелу je уклонило као правни извор неке затекле правке обичаје, оно их je заменило писании кодификованим правилима. Међутим, законодавац не претендује да je та кодификација потпуна, нити себи присваја апсолутни карактер своје наДлежности у стварању друштвених правних правила. Он Себи не приписује искључиву надлежност тога стварања и допушта могућност да се нека правна правила развијају у облику обичаја, праксом и свешћу друштвене средине, али тако да то. неформално стварање правних правила не може бити на штету његове законодавне власти, било тиме што he ти. правни обичаји бити супротни писаним правилима, било што ,ће се она стварати о оним предметима о којима већ постоје законодавна писана правила. У суштини ова концепција полази од схватагьа да je изгубило сваку важност оно досадање обичајно нравно правило које не одговара схватањима постављеним у кодификованом систему и проглашеним за основицу новог правног поретка (обичајна правна правила не могу противречити новоустановљеном правном поретку али могу постојати ако нису у сукобу са тим поретком). Даље, судија не сме применьивати правна правила обичајнога права ако постоје законска правила о истом предмету. Овај систем дугогодишњим својим постојањем у неким државама створио je од обичајног правног правила допунски правни извор и допустио судовима да примењују чајна правна правила под условима тога система и уз поштовање основне идеје примата писаног закона. Ово важи и за обичајна правила затенена у време кодификације и за правна правила створена путем обичаја после кодификације. Ми овде апстрахујемо остале концепције о односу писаног кодификованог права и правних правила обичајног права у историском развоју