Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

372

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

нису обухваћене нити je искључена њихова примена y прописима кодификованог права. За разлику од посматрања овог проблема на пол>у интерног права компликација je још већа на плану међународног права. Кодификација коју врши законодавац на пол>у интерног права у оквиру једне државе има неспорни ауторитет 'у свима односима подређеним томе интерном правном систему. Напротив, у недостатку међународног законодавног органа, општепризнатог и овлашћеног да врши законодавну власт и прописује правила обавезна за државе, свака међународна кодификација засада има само конвенционални карактер. Њена правила обавезују, строго правнички узев, само оне државе које су прихватиле ту кодификацију, док су, у начелу, остале државе овлашћене да не признају ту кодификацију, да je проглашују за res inter alias acta, тј. за ствар закл>учену између трећих која се њих не тиче. Из тога дал>е (излази да су оне овлашћене да се позивају на међународноправна правила обичајног характера која су постојала и била -ббавезна између држава до те кодификације. Међутим, опасност која извире из могућности појединих држава да саботирају опште дело кодификације на међународном праву довело je до једне фикције о правној важности кодификације оних начела и правних правила која одражавају' општу правку свеет цивилизованих нација чак и у случајевима кад поједине државе нису ратификовале или на други начин прихватиле поједине конвенције о кодификовању међународних правила, јер су правила која прихватају и примењују цивилизоване нације уопште проглашена као извор међународног права обавезан за све државе. ' Даље, ублажење класичног правила да државе које •йису учествовале у кодификацији не само да нису обавезне њом него да се на њу не могу позивати према државама обавезним ■■Па њихову примену долази из схватања данас опште прихваћеног у међународном јавном праву, а проглашеном у пресуди међународног војног суда у Нирнбергу, да се кодификована правила међународног права, која се сматрају као свест цивилизованог човечанства, сматрају за обавезна правка правила која се морају поштовати не само између држава чланица конвенције у којој je изражена кодификација тога правила него и према свима другим државама, као што су и оне, иако нису чланице те конвенције, дужне да се придржавају таквих правила. Према томе, појава колективне и ауторитативне кодификације правила међународног права, која су најчешће до кодификације постојала као правила < обичај ног карактера, иако има конвенционални карактер, чије се дејство редовно ограничава на односе између држава учесница у конвенцији о кодификацији, добија развојем установа међународног права и порастом његовог ауторитета карактер општеобавезних правила за све субјекте међународног права без обзира да ли су они учествовали или нису у самој кодификацији и прихватили конвенцију. Ипак, дужни смо да напоменемо да се закључак у претходном ставу не прихвата као апсолутно правило и да државе истичући начело апсо-