Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

У СМЕНЕ КЛАУЗУЛЕ УЗ НИ СМЕНЕ УГОВОРЕ

107

писменом облику изразе оно што je стварно уговорено и о предмету продаје и о цени, што представља битну садржину о узајамним правима и дужностима уговорника. „Извесно je да оваква чврста оријентација праксе одговара не само слову закона него и друштвенопрактичном циљу ради кога je прописана обавезност писмене форме уговора. Супротно становиште знатно слаби ефикасност и умањује значај обавезности писмене форме. Оно се противи потреби друштвене заједнице да се у промету земљишта и зграда правки послови друштвено-правних лица између н.их (којима се преноси право коришћења) и са носиоцем грађанске својине закључују на начин, под условима и под нарочитом контролом које посебно одређује Закон о промету земљишта и зграда и Закон о основним средствима привредних организација. Обавезност писмене форме у погледу свих битних тачака уговора и доследна примена законске одредбе да у противном уговор у целини не производи нравно дејство обезбеђују потребну дисциплину у овој области промета. „Несумњиво je интерес друштвене заједнице да се у области промета земљишта (пољопривредног, грађевинског и шумског) и зграда (станбених и пословних) без обзира у чијој су својини, обезбеди што већи степей стабилности у правним односима који настају на темељу заюьучених уговора. Томе, између осталог, служи одредба закона о обавезности писмене форме. Ефикасност ове законске одредбе била би знатно умагьена ако 6и се о писменој форми судило тако да je она обавезна само у погледу одредбе уговора о предмету а не и у погледу одредбе уговора о цени за коју се продаја врши. Искуство je показало да баш око цене настају колебагьа и спорови који штете стабилности правних односа. Правилно je, према томе, гледиште да уговор куповине и продаје у гьеговом писменом облику мора да обухвати како споразум о предмету продаје тако и споразум о цени те да уговор куповине и продаје не производи правно дејство ако у свои писменом облику не обухвата било споразум о предмету про да je било споразум о цени. „Према околностима појединог случаја неће се одрицати важном уговора кад су странке, које су сачиниле уговор у писменом облику у битном верно према стварном споразуму, усменим додатком незнатно измениле писмени уговор о новчаним давањима“ (19). 5. Повећан број формалних уговора у нашем праву не негира владаЈући принцип по коме се уговори закључују solo consensu. Уговори за чије je закључење потребно и испуњење одређене форме представљају ипак изузетак од општег начела консенсуалности. Формални уговори у нашем праву постоје једино ако су законом или војвом странака предвиђени. Ако je форма уговора законом императивно предвиђена, нужно се поставља питагье чему она служи. Решење законодавца да за неки уговор пропише форму ad solemnitatem и да га на тај начин изузме од начела консенсуалности може бити инспирисано различитим мотивима. Некада he то бити само један тачно одређен мотив, a није редак случај да их буде и више, врло разпичитих по својој природи. Тако се форма некада законом прописује да би се у првом реду заштитили јавни интереси. Број формалних уговора са том сврхом све je већи у нашем праву jep je заштита јавних интереса од прворазредног значаја за системе у којима су друштвени цшьеви наро-

(19) Начелно шгшљење Праширене опште седнице Савезног врховног суда, бр. 2/62 од 17 априла 1962, ~Правый живот“, бр. 4, 1962, с. 69 и „Југословенска адвокатура“, бр. I—2, 1962, с. 77.