Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

10

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Иде се и даље. Поставља ce питане да ли се мора примити као уговорни партнер од стране сваке државе и она држава којој се не даје признање de гиге или чијој ce влади одриче такво признање. Друго још важније питање y погледу квалификације уговора од општег интереса на универзалном плану јесте да ли je једно питање решено у уговору стварно нормативног карактера тј. дали се њиме решавају питана од општег значења. Комисија ОУН за међународно право намерно je прешла преко овог питана који има характер квалификација. То je дошло отуда што се нико није сматрао довол>но поузданим да пређе на терен решавања питања како ће се вршити та квалификација и што не постоји у међународној заједници неки опште признати орган овлашћен да ауторитативно решава такво питање путем одлука које би биле општеобавезне за све државе. При томе водило се рачуна да се не може доћи до правые одлуке јер међународно судство још увек зависи од факултативне клаузуле тако да сваки спор ове врсте зависи од добровољног пристанка држава у спору да негово решене повере одређеном суду или арбитражи. Уосталом, данаппьи механизам у ОУН који би решавао ове спорове политичким путем може давати само препоруке а не и наметати своје схватане као обавезно решење. Све ово показује да питане слободног приступања сваке државе сваком уговору општег карактера правно показује низ ыерешивих проблема. Почећемо од најважнијег. Ако су државе суверене, и ако изнад них нема супернационалне власти, онда од њих зависи да саме цене докле досеже начало добровољности склапања уговора оне могу склопити уговоре са свима државама ако то желе или ако су се на то обвезале добровољним пристанком. Одатле прелазимо на питане признана држава, познате поделе на правило деклараторне и конститутивне теорије признана указује да се питане с ким једна држава улази у уговорни однос још увек своди на политичко а не на правно питане. С друге стране, као што смо истакли, ако би се признало апсолутно право на приступане сваком уговору, значило би фаворизиране држава ко je још нису у уговорном односу на штету оних ко je јесу, јер би прве могле слободно бирати хоће пи ступити у уговорни однос, у коме дотле не учествују, док би друге, оне које су у уговорном односу, хтеле не хтеле, морале да признају такав уговорни однос. Ако овако посматрамо ствари доћићемо до заюьучка о несавршености међународног права. Међународна заједница још увек нема неки орган коме се признаје право на прописиване правила законодавног карактера обавезних за све државе. Све док не буде било таквог органа међународно право заснива се на одредбама уговорног и обичајног права. Чак ни прожимане ове две врсте извора међународног права не решава проблем. Путем међународних уговора и Стваранем конвенција о кодификацији међународног права несумниво je да се негова садржина богати и да се стварају нове норме које више или мане одговарају историјском развоју друштвене заједнице. Али, ипак правка важност тих норми оснива се на добровољности ниховог прихватана и обичају о релативном дејству контрактуалних обавеза.