Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИСТУПАШЕ МУЛТИЛАТЕРАЛНИМ УГОВОРИМА

7

Демократом Република Немачка, Вијетнам. Ако се остане при тзв. компромисној клаузули, онда ће се омогућити даље вршење оваквих злоупотреба и дискриминација. Да су то злоупотребе противне начелу Повеље УН о проширељу сарадаье међу државама и о универзности примене међународног права, проф. Тункин je цитирао две врсте конвенција. Прву трупу чине Же-, невске конвенције од 1958 о поморском праву. Он се пита на основу чета су сазивачи и учесници на Женевској конференцией од 1958 искључили, користећи већину гласова, наведене државе не само од права учешћа на конференцией за доношење кодификованих правила већ и од права на приступање конвенцијама донетих на тој конференцией, иако je реч о поморским државама, дакле непосредно заинтересованим да се и на ньих примењују ова правила. Реч je, по њему, о простој и злонамерној дискриминацији и кршегьу начела равноправности држава. Ако je то тачно, онда се проф. Тункин пита да ли су те државе стварно обавезне да се према трећим државама, учесницима у тим конвенцијама, држе правних правила из тих конвенција. Ово тим пре зато што оне имају море, што у њихове морске воде улазе бродови трећих држава, што гьихови бродови и рибари пролазе кроз слободно Mopç и cycpehy се с бродовима и рибарима тих трећих држава. Ако дође до сукоба, по којим правилима треба решавати права и обавезе ових држава. Пракса иде на то да се тим државама не признају никаква права из ових конвенција, али да се правила из тих конвенција сматрају међународним стандардима и намећу као обавезе и државамд ко je нису приступиле или којима се не допушта да приступе овим конвенцијама, док у вьима могу учествовати и државе које не учествују у поморском саобраћају, које немају бродова, па чак ни својих морских вода. Као други пример проф. Тункин наводи случај Бечке конвенције о дипломатским односима од 1961. Та конвенција представља плод рада ОУН на кодификацији диппоматског права. Правила унета у ту конвенцију претпостављају се као општа правила обавезна за све државе. Према томе, све државе које учествују у међународним односима треба да се управљају по тим правилима. Другим речима, то су правила за све државе, и он се пита по чему поједине од њих не могу да им приступе, да предузму и формално обавезе из тих правила, Ови агрументи проф. Тункина нису добили ни са које стране у Комисији противагрументе садржинске природе. Задовољило се да браниоци компромисне тезе објасне да Комисија не треба да иде по линији политичке борбе, да она треба да иде линијом еволуције а не Скокова и да треба сматрати као налредак решенье да се међународни уговори имају сматрати отвореним уколико их ньихов текст не упућује на неко друго решенье. Вероватно je по мишљењу већине да je пут који je указао проф. Тункин онај којим ће се ићи убудуће, али да не треба у првој етапи скакати. Што се тиче политичких злоупотреба, које иду на ограниченье учешћа појединих одређених држава у уговорима општег характера, Комисија je прогласила то схватање за политичку ствар, о којој треба да доносе одлуку политички органи ОУН. Приликом разматрања овог схватања од необичног je интереса схватање које су у дискусији унели правници из држава које су створене после Другог светског рата, а нарочито оне чија независност датира од пре не-