Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

326

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

одбор туженог одреди посебним запиоником и једногласно. У такве послове спадају и потписивавье уговора о испоруци робе јавној управи и војним лицима на основу извршења лицитације али у такве послове не спадају и уговори као што je спорни уговор, а поготову не уговаранье компромисорне клаузуле пошто се то не може сматрати редовним послом адмииистрације. „Веће je ценило гледиште тужиоца да je напред истакнути недостатак у потписивању фирме туженог саниран писмима туженог од 11 IX и 15 XI 1961, па je нашло да то гледиште није цравилно. Наиме, независно од чињенице да ли je у време закључења спорног уговора председник туженог био П. С., његовим потгшсом писма туженог од 11 IX 1961 упућеног тужиоцу не може се сматрати да je уклотьен недостатак, jep би у том случају недостајали „заједнички“ потписи два овлашћена лица, а поред тога, у тим писмима се не третира питање писменог уговора од 30 VI 1981 нити арбитражне клаузуле коју садржи. Због овог последњег разлога не може се наведени недостаток у потписивању фирме туженог сматрати санираним ни писмом туженог од 15 XI 1961. Најзад веће je нашло да je излишно указивавье тужиоца на нравно правило по коме ограниченна овлашћења управног одбора садржано у Статуту немају правног дејства према трећим лицима jep у овом спору није у питању никакво ограничење овлашћења које по закону има управни одбор туженог. ~Како je веће нашло да међу странкама не постоји писмени споразум, то није прихватило надлежност СТА.

„Веће je решило у см. чл. 38 и 40, ст. 4 Правилника СТА и чл. 143 и 144 Зак. о парк. пост, да тужилац накнади туженом парничне rr\f О |трошкове у одређеном износу не прихватајући веће трошкове како 'je то тражио тужени пошто "je нашло да су ти трошкови били непотребни или да су претерани.“

Као што се види, одлука није решавала сукоб закона, те није дала одговор тужиоцу да ли би требало применили југословенско или неко друго 'право.’ Иако се о том није изричито изјаснило, пословна способност je цењена по италијанском праву, lex patriae туженог. Не би се могло прихватити гледиште туженог да би у овом случају закон арбитраже био закон изабраног места арбитраже и да на то упућује и Европска конвенција о међун. тргов. арбитражи (9). У чл. IX/1-a Конвенције говори се о примени права на способност странака а затим о примени права на арбитражяи уговор. У овом члану се не даје решење како се утврђује меродавно право за одену способности странака. За примену права на арбитражни уговор тј. за изналажегье закона арбитраже овај члан даје две тачке везивања: аутономију воље и супсидијарно место где je донета арбитражна одлука (10). У ствари, иако друкчијим тумачењем овог члана, тужени je до!шао до исправног закл>учка: да би овде требало применити јутословенско право. До овог се закључка долази кад се претходно изнађе надлежно колизионо правоГ За то ће бити надлежно не југословенско него италијанско ко[лйзиояо право. Како онЬ признаје аутбномију воље, онда се из чињениде 'да je уговор закључен у Југославији, да je испорука уговорена fco Сежана и да je уговорена надлежност арбитраже са седиштем у Југославији, може

(9) Овде се не може применити ова конвенција jep у то време Југославија није била ратификовала a Италија je није ратификовала ни до данас. (10) То још не значи да би тиме било одређено и право које треба приме-

нити на спорни однос.