Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

250

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

лама она je анализирана угнанном као једна од actiones adiecticiae qualitatis, а на текст у С. 4. 26. 7. 3 гледало се са крајњом резервом. Из Акурзијеве глосе видн се да мишљења глосатора о овој Диоклециановој конституцији нису била јединствена ( 32 ), док Бартолус каже да je правило „singularis” ( 33 ). Међутим, и код глосатора и код коментатора преовлађује мишљење да се у том тексту мисли не на actio de i. г. v., већ на actio negotiorum gestorum contraria ( 34 ). И владајуће схватање општег (реципираног римског) права кретало се углавном више или мање у оквирима ко je су пр ужали текстови у Дигестама у титулусу D. 15. de im rem verso. Поред тога, давана je и actio de in rem verso utilis ( 3ä ) ca позивањем на С. 4. 26. 7. 3ина D. 15. 3. 3. 2, чије су претпоставке биле исте као и у Диоклецијановој конституции ( 36 ). 2. Напоредо са овим учењем општег права, од неких писаца природноправне школе потиче струја, која ће постелено изградити сасвим нове претпоставке под којима ће се моћи подићи тужба de in rem verso и временем нзбацити из њених оквира појам верзије и осамосталити га. Школа природног права, поникла у Холандији у доба када je отпочела њена привредна експанзија, одражава\.а je идеологију грађанске класс и на новим идејама, уз позивање на старе римске текстове, наградила

(32) Accursius, Codicis Dom. lustmiani . . . libri XII Commentarius, изд. Parisiis, 1566, стр. 738, глоса (d) cum libero објашњава да то може да буде прокуратор, negotionim gestor, тутор или curator; у глоси (f) каже да се у ова два случаја ради о тужби ncg. gest. utilis, али поред тога наводи још четири друга мштъегьа (~alii dicunt . . .").

(зз) Bartolus a Sassoferrato, In primam Codicis partem Commentarius, изд. Venetiis, 1590, стр. 140; Lex VII Haec est bona lex . . . Duas partes habet. Prima in servo, secunda in libero . . . ista secunda pars est singularis . . .

(34) AZO, Comment, ad singul. leges Codicis, изд. Luguduni, 1596, стр. 455 и додаје да ако je уговор зак.ьучио прокуратор, даје се тужба institoria utilis. Исто, без овог додатка, и Bartolus, loc. cit. in finem. Оваква објашњења честа су и у доцнијим правним школама. Тако Н. Donnellus, Comm. ad quosdam libros Codicis, изд. Francoforti, 1599, стр. 155; Jacobi Cujaccii opera omnia, P. IV (= T. 9), изд. Prati, 1839, стр. 466. Кујациус ce овде mira да ли се може дати тужба када je уговор закључен са .ищем које ни je у нашој власти (као пример даје колоне и кметове) и одговара да не може: ~Lex autem ait, te nullam actionem habere, et utitur verbo pervides (објашњава шта та реч значи код Хорацнја) . . . sed actionem negotiorum gestorum utili, non directa."

(35) Назпв потиче од глосатора ROFFREDUS-a, којн каже: Quaestio: sed illud quaeritur: pone quod aliquis liber homo gerebat negotia tua et pecuniam sibi mutuavit; et illam expendit in tuam utilitatem: utrum possim agere contra te actione de in rem verso. Respondeo: potes: quia utilis de in rem verso competit: quia sententia concordat: licet verba deficiant.« Tractatus libellorum, изд. Argentorati, 1502, p. 1 fol. 18. Назнв actio de in rem verso utilis употреблен je у римском праву у другом случају, када je патерфамплијас miao користи из правног посла са ђерком familiae, упор. D. 15. 3. 21 in finem.

(36) T. j. да je уговор са тужиоцем закл>учило лице које je поступало као negotionim gestor туженог и да je корист из уговора ушла у пмовину туженог. Тако J. G. Heineccius, Elementa iuris civilis secundum ordinem pandectarum, изд. Амстердам, 1727, 111, par. 191, параграфи 1221 и 1222; C. F. Glück, Ausführliche Erläuterung der Pandekten, Bd. 14, Erlangen, 1813, стр. 422. Аруги писци тражс исте претпоставке али тужбу називају actio neg. gest. contraria. G. Noodt, Opera omnia; изд. Luguduni 1760, Bd. 11, Comment. XV—3 стр. 349 даје следећн пример; A јс позајмио новац од Б и поправпо паду склону кућу С, С дугује А из незваног вршења туђих послова, а A дугује В из уговора о зајму; мсђутим, В може да добнје тужбу која прнпада А према С као utilis actio. Исто мишл>ење заступао je и Savigny, Obligationenrecht, 11, стр. 32 (изд. Берлин, 1853).