Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ РАЗВИТКА СВОЈИНСКИХ ОДНОСА У СРБИЈИ У 19. BEKУ

I. Конституисање слободног поседа Државно уређење, успоставл>ено Уставом 1838, имало je да одреди најпогодније политичке и друштвено-економске услове развитка капитализма и грађанског друштва у аутономној Србији. Међутим, учвршћивање капиталистичке приватне својине и слободног поседа као најважнији резултат борбе народа против феудализма —■ битна je претпоставка таквог развитка. Мада прокламоваиа хатишерифом од 1830. и уставом да je сваки Србин „свога добра юсподар" својина je добила пуну правку за штату тек посебним законима. Један од специфичних закона за Србију je „Закон за повраћај земаља" од 28. јула 1839. С 1 ) Како су земл.орадња и сточарство представљали полазну основу у развитку капитализма у Србији, а велика имавьа су се стицала не само захватима у заједничку земљу, већ и у туђу, то je такав закон био неопходан за разрешеље компликованих својинских односа, наслеђених из „турског времена" и насталих после устанка, углавном између 1815 —1839. Неколико одредаба овог закона су од изузетног значаја и за регулисање односа својине и за одрећивање граница измећу села и општина. то je предмет спорова и пре и после доношења устава; „Од године 1833, 26. октобра, кад je свеза спахијска у Србији престала, постали су сви Срби праве сајбије (власници, Р. Г.) својих земаља и изравнали су се са онима, који тапије на земл>у имају. И зато, како je који онда што притежавао, и где се који у оно време затекао, онако je оно постало његова сопсгвеност, која je морала биты невредима, нити се правилно без редовног иследовања и суда одузети могла. И ово се право простире и на синаре сеоске и општинске; зато се они синори као закони и основни сматрају, који су се у оно време (1833. год. октобра) затекли" (подвукла Р. Г.). Али како je поседовање земље до 1830. (и 1833, за шест тада припојених нахија) одреВнвано феудалним односима („примирително и правом свезе спахијске опредељавано, и с једног на другое пренашано"), то се законом одређује да се „основ старијег притјажанија (поседовања, Р. Г.) од год. 1816. до 1833, ако би који тужитељ наводио, неће на суду уважити, нити he се такова

(Ј) Зборник закона и уредаба, I—2 стр. 89—92 (1), Београд, 1880.