Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

устава и многих закона, измеВу два основна, и не ыоже бити тежа задатка: да решавају спорове из домена Закона о повраћају земаља и да конституишу нова својинска права и службености за оне који су се досељавали. Кад се, много доцније, оцењивала „влада уставобранитеља" (до 1858), нису се имале у виду, у довољној мери, и ове околности у којима би се и „ппсменија" власт гешко сналазила. Примера ради наводимо да су од 1839. до 1868. одаслате ссшо Државном Саве ту и само од општина многобројне жалбе због одузетих алија, ада и ливада, како пре тако и после доношења Закона о повраћају земаља ( 13 ). Неке жалбе су усвајане и земља je враћена, док су многе и одбијене ( 14 ). Решењем од 24. октобра 1840. ( 15 ) „баре" (ливаде и рибњаци), које су остале нераспоређене, додељене су општинама, осим оних чије je власништво потврђено ранијим одлукама. Нанин решавања спорова je био тада „старовременски". Кад би се две или вгапе суседчих општина спориле око алија, Савет би (са кнезом) и судовн, одлучивали, најчешће, да свака добије половину (у првом случају), као и да je заједнички користе (у другом случају ( 16 ). Најтеже су се искорењива/\е навике код народа да се шуме користе без ограничена, како се практиковало под турском влашћу. Кнез Милош Обреновић je интервенисао не једанпут ( 17 ). Aaiï, указ о ушоравању села (од 8. марта 1837. год.) ( 18 ) није олакшао ингервенције. Брвнарски тип кућа, условљен сточарском привредом (лакша покретљивосх насеља), и заграђивање усева (систем потеса) тражили су доста граВе. Да je напомена тачна, доказују многа решена и допуые Уредбе о сечи шуме (од 22. јула 1839), као и посебна „допуна" (објављена 1. априла 1840) којом се одре Вују казне за горосечу и накнада штете ( 19 ). Исти разлози донели су и другу „допуну" (28. марта 1843), којом се одобрава, у извесням околностнма, сечење и жирородне „горе" у недостатку „неродне" ( 20 ). Бременом, тешкоће су се умножавале са развојем трговине у којој и дрво улази у све већи промет. Како су поменутн прописи донети да би се спречиле злоупотребе у коришћењу шумй, осетио се недостатак општег закона којим

(13) Државна архива СР Србије ■ — Регисгар Државног Совета за године; 1839. —No 299 (тужба против кнеза Милоша због одузетих ливада Пожаревачкој оппггшш); 1840 No 272 („прошеније" грочанске ошшине због одузете аде од стране „правителстза"); 1841 No 310 (општине —■ младеновачка н влашанска траже да нм се уступи планина Маковица, која je „под алнјом"); 1842 No 399 (молба кметова из села Лукова да им се уступи истоимена алија); 1843 —• No 221 и No 168 (тужба кнежевачке општине због одузете јој земље у То; гаидеру од стране кнеза Милоша Обреновийа док je био на власти, о чему подносе комисијски утврђене податке о којој се земли ради); 1844 —• No 456 (ратарска општина тражн да се одреди комисија која ће да реши њеи спор око земле са Богуличком оппшшом); 1845 No 196 („прошеније" Београдске општине да joj се призиају неки пляцеви), итд. шгд.

(и) Него: 1844 No 581, 1860 No 321, 1865 No 178, 1868 No 39. (is) Зборник закона и уредаба, бр, 3, стр. 145, Београд 1849.

(16) Исто стр. 146—148 (Решење од 24. октобра 1846), Београд 1849. Зборник Закона и уредаба бр. 4, стр. 19 (Решетье од 8. маја 1847), Београд 1849,

(17) Исто, бр. 30, стр. 90, 92, 94. Београд 1877. (Решење од 12. јануара 1836. о сечењу шума за домаће потребе; решење од 29. јануара 1836. о забрани ушшггења „родне горе", тј. жирородне: решенье од 26. фебруара исте године уведени су и шумари за чуваше шума).

(18) Зборник закона и уредаба, бр. 30, стр. 175, Београд 1877.

(ю) Исто, бр. 2, стр. 4, Београд 1845.

(го) Исто, бр. 2, стр. 354, Београд, 1845.