Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

49

УПРАВНИ УГОВОРИ И ОБЛИГАЦИОНИ ОДНОСИ РАДНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

захтева функционисањс јавне службе с тим да не би смела одступатн од основне природе уговора уопште, Већина данашње белгијске правые теорије није сагласна са овим гледиштем ( э ). С обзиром да je појам управе нераздвојно везан са ояшхим интересом, у белгијској литератури се расправља да ли je управни уговор уопште уговор, посебно што и у белгијском праву може доћи до једностране измене уговора од стране јавноправног лица. Поводом ове чигьенице истакнути белгијски правник A. Мает (A. Mast) изричито подвлачи да je и управни уговор уговор. По њему „једнакост страна уговорница није нужна у природи уговора; уговор je заснован на сагласности воља, али може се сагласити и на неједнакост ( 10 ). То што управа може раскинута уговор и што има право да једнострано измени одредбе уговора не имплицира уједно да јавноправно лице може арбитрерно да се ослободи обавезе на коју се обвезало. Право да се може ослободити обавезе извршења уговора не повлачи за управу и право да раскине уговор без накнаде” ( п ). 3. Управни уговори у Велшсо] Британији и Сједињеним Америнким а) У англосаксонским земљама ситуација није истоветна. Велика Британија, па пример, начелно нема управне уговоре, али се истине да се ипак практично постиже исти резултат јер државни органи централне управе могу закључивати уговоре ако се испуне услови иззесних утврђеиих стандарда. Ови стандарди дају држави као страни уговорници извесна већа овлашћења. Посебно се истине да Стандарди утврђени од Министарства рада могу послужит као пример за ово гледиште. План 7. овог Стандарда овлашћује надзорног службеника владе да даје упутства како уговором предвиђени рад треба да се изводи и да врши надзор над извршењем овог рада. Y случају да друга страна уговорница не поступи по овим упутствима, план 8. наведених Стандарда овлашћује владу да потребни рад изведе на терет стране уговорнице која не поступа по упутству. Даље члан 9. ових Стандарда овлашћује надзор ни орган да врши измене уговорених цена ради њиховог прилагођавања са променом цена које je утврдио надлежни државни орган. Најзад, члан 44. и 45. наведених Стандарда овлашћује Владу да може једнострано раскинута уговор у било које време једним писменим обавештењем. С тога се духовито истине, док je у Француској онај који уговара са државом везан посебним управним правом односно посебним правилима за управне уговоре, „његов енглески колега купиће у АР жаБ ној штампарији одговарајуће Стандардне услове да би у гьима пронашао ванправне прописе који ће га обвезивати" ( 12 ). С друге стране, запажено je да има случајева у пракси у којима због промењених околности које једној страни уговорници проузрокују неза-

(9) A. Buttgenbach, op. cit. No 382, примедба 89, стр. 360—361.

(io) Y НемачкоЈ проф. Е. Forsthof такође сматра да може бити уговора иако стране уговорнице нису једнаке ( Lehrbuch des Verwalltungsrechis, I, München, Berlin, 1966, стр. 223).

(и) A. Mast, op. cit. No. 101, стр. 73; M. Flamme, Les contrats administratifs, Esquisse d'une étude comparative, Recueil de jurisprudence du droit administratif et du Conseil d'Etat, Bruxelles, 1960, стр. 223.

(12) J. A. Griffith and H, Street, Principles of Administrative Law, Pitman, London, 1963, стр. 272—273.