Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

375

CYACKA ПРАКСА

ва примена није схварала тешкоће у управној пракси. МеВутим, мноштво судских одлука у управним споровима где су била спорна питана из жалбеног поступка, показује да такав оптимистички закључак не би био тачан. Другостепени органи, и раније кад су у тој улози били органи среза па и сад кад су то, после укидања срезова, постали републички органи управе, нису правилно схватили своју улогу као ни границе својих законских овлашћења и дужности. Основна и најраспрострањенија погрешка другостепених органа била je што се се, по правилу, ограничивали само на поништај незаконитог првостепеног решена, било да je у питану незаконитост у погледу спроведеног поступка или у примени материјалног закона, враћајући предмет првостепеном органу на поновно решавање. Према овој пракси другостепених органа рекло би се да je њихова улога само касаторна и да они немају овлашћење за решаване самих управних ствари. И првобитне одредебе ЗУП-а, супротне тој пракси, биле су јасне и изричите. Судска контрола je реаговала на ту праксу, можда недовољно чврсто, и има доста судских одлука о поништају таквих другостепених решена. Интенције судске контроле су биле да другостепени органи првенствено сами допуњавају испиши поступак, кад су, решавајући по жалби, открнш неправилности у првостепеном поступку, па да на подлози резултата допуненог поступка донесу одговарајуће другостепено решење о одбијању жалбе као неосноване, или о поншптају првостепеног решена и оддучивану управне ствари у корист жалиода, зависно од резултата допуненог испитног поступка. Поништају првостепеног решена и враћаљу предмета првостепеном oprairy на поновно решаване има места изузетно, кад су неправилности првостепеног поступка такве да ће их брже и економичније отклонити првостепени орган, и донети ново одговарајуће решене првог степена. Враћања предмета првостепеном органу не може да буде кад другостепени орган располаже свим потребним подацима, који, с обзиром на одговарајући матер иј алии пропис, налажу да се ствар друкчије реши у корист жалиоца. Ове поставке судске праксе прихваћене су и нима су мотивисане новелиране одредбе ЗУП-а о другостепеном решавану, донете приликом гьеговог усах'лашавана са новим Уставом. Пракса другостепених органа, с обзиром на изричитост иовелираних одредаба, кренула je тим путем, али ће бити потребно јопт много напора да се она на њему учврсти. Карактеристичне су погрешке другостепених органа да, погрешно схватајући јединство управног поступка, присвајају овлашђење да у жалбеном поступку одлучују о односу који уогппте није био предмет решавања у првостепеном поступку, чиме се крши начело двостепености. ТакоВе, значајно начело забране измене ожалбеног решена на штету жалиоца није било увек довольно пошховано у пракси другостепених органа, чиме се крњи право жалбе, као основно право страйке у поступку, признато јој уставном одредбом. Y случају понишхаја првостепеног решена и враћања предмета на поновни поступак првостепеном органу, судска пракса заузима следеће становиште засноваио на начелу материјалне истине.