Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

272

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

елемената више тшшзиралих или нетипизнраних уговора, Теорија те уговоре назива мешовитим. Такви уговори представљају по правилу једну мање или више кохерентну целину која се веома често не може при разрешавању цепати у саставне делове. Настаје дакле проблем одговарајућег поступка у разрешавању спорних односа из уговора те врсте. Taj се проблем може решити на више разних начина. Измейу три могућа решења: а) тшшзирати вел устаљене врсте мешовитих уговора (уговор о лечењу у стационаршш здравственнм установама, уговор о пансиону, инжиниринг, leasing итд. но тиме се проблем само делимично решава); б) препустити да тај проблем разрешавају теорија и јуриспруденција и ц) озаконити одговарајуће правно правило. Y правној науци сусрећу се три познате теорије: апсорпциона, комбинована и креациона. Код прве je поента на главном уговору, код друге на некој врсти вредносног збира регулисаних елемената свих заступљених yi’Oßopa а код трейе на улози судије. Исправно, држим, проф. Благојевић, у већ споменутом делу, констатује „да свака од њих садржи по неку тачну мисао ко ja може бити од важности за решавање проблема правног третирања мешовитих уговора” али да ни једна од њих, сама за себе, не може дати потпун одговор. Једнако бих се с њиме сложно да ће суд „донети одлуку за сваки поједини случај, водеђи рачуна о особености случаја п имајући у виду оправдане интересе странака и циљ којем се тежило закључењем мешовитог уговора'' дакле у суштини према креационој теорији, не губейи из вида ни остале две. Али, да ли би требало у закону дати одговарајуће правило? Мислим да не би, јер су мешовити уговори често тако сложени да je свако опште правило за разрешавање означене спорне дилеме вероватно нецелисходно. То тим пре, што се код важнијих уговора ове врсте све више устаљује, да тако кажем, професионално аутономно право где су односи у потребној мери јасно регулисани и где je улога легислативе често сведена на когентне норме моралног кодекса у нравном промету. Не искључујем међутим да би се могао оправдати и супротан поступак. Y овом делу реферата би било потребно размотрити и питање прописа који регулишу форму појединих уговора. То je комплексан проблем и ja га не могу овде у целинн захватити. Ограничийу се на констатацију да je пракса показала да тзв. свечаним формама (ad solemnitatem) код имовинеких уговора вал>а прилазити веоЈма опрезно и такву форму захтевати само онде где то заиста налажу оправдани интересн друштва или нарочита интереси самих уговорних странака. Иначе, долази до великих компликација и тешкой а и то у тој мери да су често и судови присиљени да изналазе решена praeter па чак и contra legem. С тим у вези довољно je подсетити на познати пропис чл. 9. Закона о промету земљишта и зграда, као и пропис о обавезној писменој форми ортаклука у грађењу породичне стамбене зграде. Не поричем потребу такве врсте форме код имовинских уговора али пледирам на велики опрез и морам указати на ноторну ствар да йе живот, бар у нашим приликама, и дал>е често ийи ван оквира писмене форме и стварати односе које je тешко занемарити или свести на правила о неоснованом обогаћењу.