Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

630

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Упоредно-правним погледом на овај проблехм долазимо до занимљивих запажања. Тако, од права источи о-европских држава, чехословачко, совјетско и источио-немачко не предвиђају уогапте кривицу за развод брака. Једино пољски Закон о породици у § 56, став 3. предвиВа: „Развод није допуштеи ни онда, ако га тражи брачни друг на чијој je страни искључиво кривща за поремећај брачних односа, осим ако се други брачни друг сагласи са разводом, или ако се одбијање aerose сагласности са разводом у датам околностима прогнви нормама друштвеног живота.” Пољски закон, дакле, не заузима субјективни критеријум који бн био правно релевантан као предуслов за недопуштеност раскида брачне заједнице, ако то тражи искључиво криви супруг, као што то чини наш закон, већ допушта развод само ако се одбијање његове сагласности са разводом у датам околностима противи нормама друштвеног живота. Иако je оваква формулација доста непрецизна, ипак се може закључити да Be бита дозвољен развод, ако нема никакве сврхе одржавање таквих брачних заједница које постоје само на папиру, без обзира да ли развод брака тражи и искључиво криви супруг. Сва западно-европска законодавства предвиђају кривицу и у случају да кривица за развод брака пада искључиво на једног од брачних другова, а право на тужбу за развод брака дају само брачном другу који није крив. За разлику од нашег ОЗБ у западно-европским законодавствима наилазимо на одредбе које говоре о „искључнво кривом”, „претежно кривом” и „очигледно кргшом” (чл. 52. Законика СР Немачке), при чему се искључиво кргшом, претежно кривом или очигледно кривом не дозвољава развод, ако се томе противи друга страна. Наш Закон о браку не прави разлику у погледу степена кривице, већ само као што je то истакнуто, предвпђа категорију искључиве кривице. Животна стварност je у примени одредаба става 2, члана 53. ОЗБ, којом се исклзучује право кривог супруга на тражење развода брака, наметнула велике дилеме. Шта урадити са оним браковима који дуги низ година фактично не постоје, a још увек правно, дакле као „мртви браковн” постоје? Шта урадити у оним случајевима када je брачна заједница из које нема деде фактично раскинута, а после кратког времена искључиво криви сугфуг je засновао ванбрачну заједницу из ко je има једно или више деце? Судска пракса, без обзира на поменуту одредбу, стоји на становишту да нема места одржавању таквих брачних заједница које постоје само на папиру и дозвољава развод брака и у оним случајевима када то тражи и искључиво криви супруг. „Због душ одвојеног живота у коме ниједан од брачних другова није ни покушао да успостави брачну заједницу, брак се може развести и по тужби оног брачног друга који je крив за поремећај брачних односа. (Врховни суд Југославије Рев. 2496/64).