Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Треће, право Скупштине да укида или поништава прописе и друге акте Извршног већа који су у супротности са Уставом или законом. Y овом праву Скупштине треба несумњиво гледати значајно средство у њеним рукама у односу на уставност и законитост рада Републичког извршног већа. Међутим, у пракси Скупштина никад није остварила ово своје право, а чини се да и није спремна да га корнсти. Наиме, тешко би се могло тврдити да je Скупштина оспособљена да врши редовну контролу" уставности и законитости рада Извршног већа, с обзиром да ова контрола претпоставља одговарајуће организационе форме као и прикладне методе у раду Скупштине. Тежња да се што доследније остваре поставке скушптинског система о положају Скупштине и њеном односу са Извршним већем, намеће потребу да се учини напор у Скупштини да се створи реална могућност за остварење наведеног права Скупштине. Разумљиво, гарантија уставности и законитости рада Извршног већа налази се у овлашћењу Уставног суда Србије да одлучује о уставности и законитости нормативних аката Извршног већа са правом да их укида или поншптава. Осим тога, не би се могло оспоравати ни право редовних судова да у процесу решавања конкретних случајева одбију да примене нормативни акт Републичког извршног већа ако сцене да je противуставан или противзаконит, односно да пониште или укину појединачни акт који je донет на основу таквог акта Републичког извршног већа. ( 1S ) Четврто, право Скупштине да бира (из својих редова) и разрешава председника и чланове Републичког изврпшог већа. Скушптина врши овај избор, као што je познато, тако што Републичко веће Републичке скупштине одређује посланика на предлог скупштинске Комисије за избор и именовања, коме се поверава мандат за саставл>ан>е Извршног већа. Овај посланик и поменута Комисија подносе заједнички предлог на основу кога Републичко веће врши избор Извршног већа. Може се рећи да je овакав начин избора у пуном складу са концепдијом скушптинског система јер Скупштина не само да непосредно врши избор, већ и сам предлог за та] избор потиче из Скупштине. Скупштина, такође, може и да разреши председника и чланове Извршног већа у чему, неоспорно, треба видети снажно средство утицаја на Извршно веће и, у крајњој линији, санкцију за његову одговорност пред Скупштином. Међутим, у пракси Скупштина није користила право разрешења као санкцију за одговорност Извршног већа. Разумљиво, остварење скупштинског система претпоставља спремност Скупштине да ово право увек користи као санкцију за одговорност свог извршног органа. Истовремено, међутим, треба указати и на право чланова Извршног већа да поднесу оставку. Устав СР Србије je предвидео, при томе, да оставка већине чланова Извршног већа повлачи оставку целог Већа. Иако овом одредбом Устав није на изричит начин утврдио право Извршног већа да поднесе колективну оставку, чини се да би тешко било оспоравати да то право произилази из наведене уставне одредбе. Другим речима, Устав на посредан начин допушта ово право Извршног већа. Пословник

(15) Вид. о томе, Р. Аукић: Општи акти управе, Анали Правног факултета у Београду, 6р. 3—4 од 1963, етр. 314; Д. Сесардић; Судска контрола уставности и законитости, Архив за правке и друштвене науке, бр. 3—4 од 1962, стр. 419.

673-

ЈЕДАН ПОКУШАЈ ДОСЛЕДНОГ ОСТВАРЕЊА СКУПШТИНСКОГ СИСТЕМА