Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

929

РАД УНУТРАШЊЕ АРБИТРАЖЕ Y ПРЕДУЗЕНУ

успешно остварује своје задатке води поступак, доноси одлуке (врло често на штету оних странака које су онемогућавале изналажење правог стања ствари или то отежавале, односно онемогућавале доношење одлуке) , нзвршава их, и тако дале. То je значило за поједине радне ј единице односно предузећа не само материјалну штету (изгубљен спор, трошкови поступка и сл.) него и умањење или гублење моралног престижа (нарочито појединих руководилаца у ньима). То je довело до тога да се спорови за решавање износе пред унутрашњу арбитражу. в) Трећи период. Овај период карактерише се озбиљним смањењем броја спорова које решава унутрашња арбитража. И то, како спорова који се износе на решавање пред унутрашњу арбитражу, тако исто и спорова који се покрену код овог тела али се о њима не одлучи. МеВутим, вала одмах напоменути да све то не значи и умањење или укидање значаја и улоге унутрашње арбитраже. Како ће се видети из даљег излагања, веома je велики број разлога који су до тога довели, a још већа разлика у њи ховој садржини, Разлози који су довели до јењавања рада унутрашње арбитраже, потичу из две основне групе узрока. Прву трупу чине они узроци који су последица несавршености самоуправног система, односно пропуста и грешака у његовом доследном спровођењу (нарочито у вези са доходним односима у предузећу), с једне стране, и недостатака у раду унутрашње арбитраже, с друге стране. Њихови носиоци су антисамоуправне снаге у радним организацијама и ван них, тј. технократско-бирократски, коызервативно и сл. настројени појединди и трупе (нарочито руководећи луди). Y ствари, у питагьу су оне исте снаге које су већ у време увођења унутрашње арбитраже покушале поткопавање њених темела. Пошто им у првој, односно другој фази развоја унутрашње арбитраже то није полазило за руком, јер нису имали никаквих озбилних аргумената за своје тврдње, вешто су искористили недостатке у дотадашњем раду ове установе и самоуправног система уопште. Мора се признати да су сада имали далеко поволнији положа) и да им je у доста случајева успело остварење својих замисли и цилева. Прво, ако већ није била уведена општим актима, у новодонесеним није уопште предвиђена. Друго, у каснијим изменама и допунама општих аката у којима je била нормирана унутрашња арбитража, ове се одредбе бришу. Треће, надлежност унутрашње арбитраже се преноси на поједине службе (најчешће комер цијалну) или се решавање спорова из њене надлежности поверава другим органима. Четврто, претвара се у мрхво слово на папиру и поред тога што je општим актима предвиђена. Разумливо je да je избор појединих од наведених метода зависио од многих фактора. Y првом реду то je зависило од односа снага у предузећу, односно степена развоја и усавршености самоуправног система у њему. Карактеристично je напоменути да je последњи метод коришћен од трупа и појединаца у оним радним организацијама ко je су пред јавношћу желеле да се прикажу као да су истински борци за самоуправлање, али да je самоуправны механизам у њпх тако савршен да такорећн аутоматски исклучује иастајање спорова између радних јединица, или ових и предузећа.