Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

98

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

пракса узимају да се одредбе о допуњавању примењују и на другостепену одлуку ( 29 ). Већ je речено да пропуштање рока за подношење предлога за допуну има за последицу да престаје литиспенденција захтева или дела захтева о којем није одлучено. Мишљења смо да одговарајуће решење треба усвојити и за случај да странка пропусти да предложи допуну другостепене пресуде. То значи да треба узети да првостепена пресуда поста] е правноснажна у оном делу који je жалбом нападнут, уколико je другостепени суд о жалби пропустио да одлучи. Y случају када су жалбу поднеле обе странке, првостепена пресуда добија правку снагу према оно] од њих ко ja није поднела предлог за допуну другостепене пресуде ако овом није одлучено о њеној жалби. Текли смо горе да не треба искључити могућност да се дитнрана одлука разуме и тако да поводом пропуштања од стране другостепеног суда није искључено допуњавање, али да ће ревизијски суд о томе недостатку решавати поводом ревизије и кад предлог за допуну није поднесен. Поводом таквог схватаньа треба приметши исто што и за схватање по којем предлог за допуну и жалба једно другом конкур ищу. Ако се стане на становиште да жалби због пропуштања нема места, онда не би било места ни ревизији. То проистиче из правила да се на ревизију против пресуде сходно примењују одредбе ко je важе за жалбу против пресуде (чл. 379). Осим тога, вала указати и на то да Врховни суд види у пропуштању недостатак из ст. 1, чл. 343. ЗПП, дакле не апсолутно битну, него релативно битну повр_еду одредаба парничног поступка. То значи да суд на ту повреду не пази по службеној дужности, него само ако странка на н>у укаже (чл. 353, ст. 2. и чл. 371, ст. 2). И друго, таква повреда не повлачи аутоматски укидање пресуде него виши суд цени, с обзиром на околности случаја, да ли je повреда таква да je могла утицати на тачност одлуке. Међутим, у случају у којем je суд пропустио да одлучи о целом захтеву или о свима захтевима, не може бити речи о таквој оцени. Пресуда би у таквом случају морала бити укинута и правка ствар враћена нижем суду да новом мериторном одлуком обухвати и оно о чему je први пут пропустио да одлучи. Другим речима, ако се узме да je виши суд овлашћен да поводом правног лека оддучује због пропуштања нижег суда да о свему одлучи, онда та] недостатак може бити схваћен само као апсолутно битна повреда одредаба парничног поступка, дакле, једна од оних о којима je реч у ст. 2, чл. 343. Међутим, у том ставу се таква повреда не помшье. Не лежи ли и у томе један аргумент за гледиште да се овакав недостатак пресуде не отклања у поступку по правкой леку, него само по предлогу за допуњавање?

4083/63, објављено у Билт. Вс Срб. 1965/4.) Примећујемо да из завршне реченице текста под којим je објављена друга одлука проистиче да се ревизија неће сматрати као предлог за допуну, што ће рећи да се у случају пропуштања другостепеног суда не пргшењује чл. 330. ст. 3. МеЬутилт, према правкой схватању, донесеном на седници грађанског одељења ВС Јутославије, одржаној 15. и 16. 6. 1964, допуштена je жалба и ревизија ако суд није решио истовремено и о приговору пребијања (Билт. ВСЈ 1964, бр. 12.)

(29) За аустрнјско право у том смислу изрично: Sperl, Lehrbuch, стр. 645; Најман, Коментар 11, стр. 1162; Fasching, Kommentar 111, стр. 819.