Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

112

ЛНЛЛЙ ПРАВНОГ ФЛКУЛТЁГА

13. Осхаје још да укажемо на критеријуме помоћу којих се Суд може оријентисати у погледу обима смањења висине оду станице. Y томе, сматрамо, суд мора полазити од начела правичности. То значи да осим утврђивања разлога који чине основ за одлуку о смањењу одустанице, суд iMopa узети у обзир и све друге околности конкретног случаја и посебно, пружајући заштиту страни која тражи смањење висине своје обавезе, суд не сме занемарити легитимне интересе друге утоворне стране.

Ар

Владан Станковић

ИЗ УПРАВНО-СУДСКЕ ПРАКСЕ ФРАНЦУСКОГ ДРЖАВНОГ САВЕТА

Y листу „Le Monde”, број од 29. 5. 3 973. г., у рубрици посвећеној Државном савету, објављене су две нове одлуке Аржавног савета, начелног значаја и карактеристичне по ономе што чини основно обележје праксе овог највишег управног суда Француске. Његова пракса je, као што je познато, и еволутивна и стваралачка, јер своје ставове по спорним правним питањима, која понекад задиру у основе правног поретка, еволутивно креира, најчешће у одсуству позитивних прописа. Према наслову у „Mond-u”, прва одлука je означена као проширен>е контроле законитости санкцща предузетих против војних лица од каријере, и та одлука приказана je на следећи начин: Авадесет година после окончања ратова Првог царства и после драме коју су преживела полуплаћена војна лица, донет je закон од 19. 5. 1834. г., који je скоро без измена остао на снази све до 1972. г., којим je уређен статус официра. Овај закон je разликовао у статусу официра вршегье дужности везане за чин, и стављао га у зависност од дискреционе оцене владе, и сам чин који je, према усвојеној правно нетачној терминологији, био право официра. Чин je био чврсто правно заштићен: официри су могли битн лшпени чина ј едино у случајевима лимнтативно предвиђеним и у по ступку подробно регулисаном. Напротив, официр je могао да буде повучен са вршења дужности и у том погледу није му била пружена никаква озбнл>на правна заштита. Према досадашњој праксн Аржавног савета официр je могао да покрене управни спор против одлуке којом се повлачи са дужности везане за чин, али истичући једино злоупотребу овлашћења или нетачност чињеница утврђених на иегову штету, при чему се управни суд није могао упуштати у контролу да ли су те чшьенице по својој природи такве да законски оправдавају донету одлуку, која je често имала характер санкције. Ова традиционална доктрина сад je напуштена и заузето je становиште да се и на војна лица проширују исте судске гаранције ко je цнвилни службеници већ одавно уживају. Један официр из јединице техничара војног ваздухопловства позвао je своје другове из истих база да с гьим прикупе податке о положају који je тим техничарима одређен у оквиру војног ваздухопловства, на основу чега je сачинио и разделно реферат о технггчкој функцији. Аржање овог официра, који je тврдио да je гьегово поступање у складу са војном дисциплиной, побунило je његове старешине, и он je, по дисциплинском основу, повлачегьем са дужности стављен у стање неактивности. Пресудом од 18. 5. 1973. г., донетом по реферату госпоВе Гревис, после опсервације г. Калона и закључака комесара владе Бутеа, Аржавни савет je поништио ову меру сматрајући да, с обзиром на услове у којпма je кажњени официр радио, чшьенице које су му стављене на терет нису такве природе да би могле да оправдају примену дисциплпнске санкције.