Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АнЛлй ПРАВНОГ факуАтётА

стране другостепеног суда (30 19712 —243). Треба напоменути да je реч о случају у којем жалилац предаје по својој иницијативи поднесак са новым тврдњама и доказним предлозима по истеку жалбеног рока. СУ пракси се такав поднесак често назива допуном жалбе. Taj термин би одговарао само за поднесак који се предаје у смыслу чл. 340). Став врховних судова до сада није био јединствен ( 20 ). Са становиштем ВС Југославије треба се сложити. Мыслимо да се, теоријски, накнадни поднесак може разумети само као поновлена жалба којом се, поред првобитних, износе и нови разлози. Међутим, по истеку рока жалба није дозволена ( 21 ). Поводом овог става, поставла се питање да ли се пре истека рока жалба може проширити и на део пресуде који првобитно није био нападнут. Један одговор на то питање представла теоријска конструкција да je ограничење жалбе на један део пресуде праћено прећутним одрицањем од жалбе против преосгалог дела. Taj став заузет je у неким страним правима ( 22 ). Ми бисмо ипак били за супротно становиште. Наиме, могућност предузимања конклудентних радњи у поступку, истина, није искључена, али она, због већег значаја форхме у овој правној oöxvacTH, не може имати онако широку примену као у материјалнохМ праву. Отуда није лако узети да се странка прећутно одриче једног свог процесног овлашћења С 23 ). Ако се пође од тога да се жалбом хможе пре истека рока напасти и (дотле) непобијани део одлуке, онда се по себи разухме да се хможе, све док рок тече, предати поднесак у којем се износе нове чињенице, предлажу нови докази или износе нови правый аргументы. Поводом цитиране одлуке ВС Југославије, осврт заслужу) е и ситуација у којој je жалилац, по налогу суда, накнадно изнео разлоге жалбе која првобитно није била образложена, али je то учинио по истеку

(20) Y истом смыслу као и ВС Југославије у наведено] одлуци, нзјашњава се у својпм одлукама Врховни привредни суд: Пз Сл —.960/58, од 20 7. 1959, Гласник Адв. коморе АПВ 1959/12; Реш Сл 2710/69 —5, од 14. 5. 1970, Привреда и право 1970/9. ВС АПВ у својој одлуци бр. Гж 1322/1957. каже да je допуна жалбе могућа само у оквнру рока за жалбу (Гласник Адв. коморе АПВ 1958/8). Исто иВС Македоније, који уз то додаје да кад друтостепени суд не узме у разматрање наводе допунске жалбе, поднесене по истеку рока за жалбу, то не представлю основ за повраћај у пређашње стаlье (ВСМ Гзз бр. 323/69, од 12. 6. 1969, Билт. ВСМ 1969/30). Супротно становиште заузима ВС СР Словеније, који сматра да je суд дужан да такав поднесак узме у обзир ако жалба није расправлена (Становиште Опште седнице, Порочило 1966/3). Y истом смислу изјашњава се и Врховни привредни суд у својој пресуди Сл 1240/68, од 22. 10. 1968. (Привреда и право, 1969/3).

(21) Против ~допуњавања’' жалбе по истеку жалбеног рока изјашњава се и Трива, ГПП I, 1972, стр. 567.

(22) Y чл. 329. ст. 2. италијанског Законика о граВанском поступку, од 1940, прописано je да делимично побијање пресуде има знача] одрицања од жалбе против делова пресуде ко]и кису нападнутн. Грчки Законик о граЬанском поступку, од 1968, у чл. 532. каже да je подношење нове жалбе од стране исте странке против исте пресуде у односу на исти или друга део пресуде недопуштено. Аустријска судска пракса стоји чврсто на становишту да није допуштено уложити вшпе призивних писмена чак ни у законском призивном року (Најман, Коментар И, стр. 1245). Недопуштеност тзв. додатне жалбе односн се не само на првобитно непобијани део пресуде него и на нове чшъениде и доказе. Оваквом ставу аустријског Врховног суда упућена je од стране једног дела науке критичка замер ка да изражава формалну строгост ко]у не налажу ни слово закона ни природа ствари (Sperl, Lehrbuch, стр. 594).

(23) Трива, ГПП, I, стр. 562, допушта могућност да жалба пре истека жалбеног рока буде проширена на ненаиаднути део пресуде.