Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

122

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

продавчевих захтева, ане њиховом обезбеЬеиу и испуњењу ( 3 ). Одатле произлази да евентуални вишак који би продавац постигао продајом ради покрића припада нему, jep се ова продаја врши на иегов рачун, с тим да овај вишак мора одбити од друге накнаде штехе коју евентуално тражи. Разлика измеВу нашег права и немачког права јесте у томе што по нашем праву продаји ради покрића претходи раскид уговора, док то није случај у немачком праву. Према нашем праву, то je један вид накнаде штете због неиспуњења уговора, док je по немачком праву продаја ради покрића један вид обрачуна цене. То практично значи да продавац, који je продајом ради покрића постигао нижу цену од уговорене, има право, према нашим OY, да тражи ову разлику као накнаду штете, док према немачком праву он ту разлику остварује тужбом за наплату цене. Практично, разлика се своди на разлику у роковима застарелости за сваку од ових тужби. Прама аустриском трговачком праву (АГЗ параграф 354) продавац није могао тражити накнаду апстрактне штете, него само накнаду на основу продаје ради покрића. Али, ову продају продавац врши за рачун купца, тражећи накнаду разлике измеВу уговорене цене и оне постигнуте продајом, ако je ова нижа. Продавац се овде намирује слично заложном повериоцу; он дела за рачун купца и има обавезу да преда купцу вишак у цени који je евентуално постигао продајом ради покрића. Овакво решење су садржавали и наши бивши трговачки закони (ХТЗ параграф 352, БТЗ параграф 370). Швајцарски Законик о облигацнјама (чл. 215) дозвољава обрачун штете на основу продаје ради покрића само у'трговачком промету. Енглеско право ( 4 ) полази од других становишта, али долази до истих резултата. Старије енглеско правосуђе ( 5 ) искључивало je могућност продаје ради покрића, ако je својина на стварн прешла на купца, што се у енглеском праву може да догодн и пре предаје ствари. Изузетак je представљао случај кад je, услед раскида, пренос својине поништен. Продаја ради покрића je, дакле, била могућа само ако joj je претходио раскид уговора. Касније je у теорији преовладао став да пренос права на купца не може погодити право продавца на накнаду штете. Taj став теорије je коначио усвојен у Закону о куповшги и продаје од 1893. (СТА), који у чл. 48, ст. 3 предвиђа да неисплаћени продавац може поново продати лако покварљиву робу без икаквих формалности, а другу робу ако je обавестио купца о својој намери да поново прода робу, па купац у разумном року не плати или не понуди цену. Продавац има при том право да тражи од првобитног купца накнаду за сваку штету коју je претрпео због повреде иегове обавезе да плати цену. Право на поновну продају има и продавац који je извршио своје право придржаја иш заустављаие робе у превозу. Поновна продаја у оваквој ситуацији не повлачи раскид уговора ни повраћај права својине на продавца, већ нови купац стиче „валан основ на роби према првобитном купцу” (чл. 48, ст. 2). Продавац врши поновну продају на ризик и терет првобитног купца, али му он мора зато предати

(3) ХГБ параграф 376, швајцарски Законик о облигацијама (SWZO) чл. 215. (4) Sale of Goods Act, чл. 48.

(5) Langfort V. Tiler (1704), cit. po Rabel-u. Das Recht des Warenkaufs 11, стр. 48