Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

138

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

При разматрању проблема расподеле функдија у федеративно] држави, треба исто тако имати у виду једну чшьеницу, ко ja има одређени принципијелни значај за утврђивање и разумевање ових проблема. Наиме, чшьеница да ли je федерација настала уједињавањем ранијих самосталних државних субјеката, или je у питању држава која je пре тога била унитарно уреВена, може имати известан знача] за успостављање деобе функција у првом моменту формирања федерације. Разумљиво je што у првом случају федералне ј единице теже и углавном успевају да задрже за себе што већи број функција, које су и до тада обављале, док су у другом случају такви захтеви много скромнији. Међутим, овај фактор ce временом доста брзо превазилази. Тенденција централизације прати велики број федерација, тако да се и ова разлика постелено али сигурно, брише. 3. С обзиром на значај који подела функција у федералној држави има, природно je што je она увек утврВена писаним уставом. Свака федерација мора имати писани устав, који представља прву и основну гарантију статуса федералних јединица. Као такав, устав je акт конституисања федеративне заједнице, као што je уговор акт конституисања савеза држава конфедерације. „Федерални устав je, како каже G. Burdeau, једина гарантија федералног облика државе. Y нему државе-чланице налазе извор својих прерогатива, обим својих компетендија и обезбеђење своје самосталности. Све оно што устав значи у очима граВана једне унитарне државе у погледу заштите њихових права и слобода, он значи то исто и за колективитете који сачињавају федералну државу” (( 4 ). МеВутим, једном извршена расподела функција измеБу федерације и федералних једнница у уставу мора током времена да трпи одре Вене промене. Наиме, у развитку сваке федерације услед промена у развоју друштва и друштвених односа долази до мењања и самог њеног карактера, при чему се захтеви и потребе за променом једном утврВених односа у расподели функција најјаче манифестују, доводећи и до измена федералпог устава. Аосадашња историја федерализма показује висок степей динамичности управо и највише у овој његовој сфери. Сасвим je тачна тврдња коју je један од теоретичара федерације изразио да „федерализам не познаје никакво коначно решење”. Он се, у ствари, мора стално мењати у складу са променама функција државе и одреВешш друштвеним условима. Југословенска федерација, чини се, представља најбољу потврду динамичности расподеле функција. Чшьеница je да су сва четири досадашња наша устава, као и уставни амандматш, доносили битне новине и трансформације управо у овој сфери, следећи промене у реалним друштвеним односима и одговарајући захтевима које су наметале дате друштвене ситуације. Ситуације у којима су промене у расподели функција у федерацији иеминовне, могу бити условљене, пре света, појавом нових друштвених односа који у тренутку доношена федералног устава нису ни постојали. Тако je, на пример, појава нуклеарне енергаје у свету условила потребу да се у свакој федерације одреди у чију ће надлежност, федерацнје или

(4) G. Burdeau: Traité de science politique, t. 11. 1967, p. 4S7—S.