Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

153

ПРИЛОЗИ

закона, a међу осталим и пројект кривичног законика. О овом пројекту су ова двојица дали врло рђаво мишљење, пошто су то били дословно преведени страны текстови, који нису одговарали условима и потребама тадашњег србијанског друштва. Зато су они започели рад, поред осталог и на новом пројекту кривичног законика. На овом пројекху je радио, најпре са Хаџићем (до 1838. г.), а потом сам пошто се Хаџић посветио штсавьу устава и Грађанског законика В. Лазаревић. Он je за основу узео пруски Кривнчни законик (из 1805. г.). Међутим, одласкохМ његовим из Србије престао je и рад на изради овог законског текста. Тек 1855. г. кнез je, озбилно увидевши да je потребан један и ј единствен кривични законик, иницирао па чак и пожуривао рад комисије (формиране 1856) за израду пројекта кривичног законика, који je после доста перипетија прихваћен ( п ). V Отити институты кривичног права Правних норми ко je се односе на ошпте институте кривичног права je у почетку мало, а потом их je све више. Бременом се срећу и извесне дефиниције неких општих кривичноправних установа и појмова. Но, будући да су обычно везане за посебан пропис и посебну или посебне инкриминације, њихово важење je најчешће ограничено. Y првим годинама, судска пракса je углавном слична оној ко ja je била и за време устанка (недоволна организованост, незакоње, арбитрерност, самовола, са доста остатака архаичных форми и садржаја у праву, итд.), али се касније знатније мења. Покушаћемо да дамо краћу анализу настанка, развоја и садржаја неких од ових иститута, како с обзиром на прописе о њима, тако и с обзиром на њихову практичну примену (дакако у оној мери колико нам je та пракса била присутна), с тим што се нећемо упуштати у посебну анализу кривичних санкција која представла релативно самосталну целину и захтева посебан рад. 1. Кривична одговорност. Проблем колективне одговорности. Y ово време се, на формалноправном плану, појавлује доста интензивно раскидање са вековном праксом колективне кривичне одговорности. Та се одговорност, додуше, join извесно време у сматьеном обиму задржала и у овом раздобљу, али законодавац je ипак нашао за сходно да бар формално прекине са том праксом. Зато je 1840. г., и то у једном доста општем кривичноправном пропису, у чл. 20. Устројенија судова окружни ( 12 ), поставлено правило да: „дјеца и сродници криваца неће одговарати за кривицу својих родитела и сродника, нити ће се казнити моћи за њи”. И у § 37 Полицијске уредбе (1850) поставлен je принцип чисто личне.

(и) О раду на кодификацији Кривичног законика и о претходном покушају кодифи фикације вид.; Д. Јанковић и др. „Историја државе и права југословенских народа”, Београд, 1967. г., стр. 247; Б. Марковић ~Уџбеник кривичног поступка”, Београд, 1937. г., стр. 35—36; А. ИвиЊ ~Израда законика за кнежевину Србију”, Архив за правне и друпггвене науке, бр. 3) 1921. г.; А. С. Јовановић „Рад на законима књаза Милоша”, Архив, април 1905. г.

(12) ~Зборник закона и уредаба”, књ. I.