Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

177

ПРИЛОЗИ

дици нађен je алкохолизам, a код брачних другова у 2/3. С 1 ) Као што je очекивано и код испитаника и код брачних другова само отац или отац и чланови уже и шире породице били су у преко 80% случајева алкохоличари или су показивали продроме поремећаја у том смислу. ( 2 ) На алкохолизам мајки отпада око 5% случајева. Социјалном дефаворизованошћу жена, њиховим нижим социјалним статусом и социјалним стидом услед чега их као алкохоличаре друштво строжије осуђује и теже „маркира”; не може се само објаснити знатно ређе јављање алкохолизма код њих. Изгледа да њихов положај према доминантним родительским фигурама, а на рочито поремећени психодинамички процеси изражени неадекватном и непотпуном идентификацијом која настаје услед померања и редуцирања породичних улога више хендикепирају дечаке него девојчице у смислу чешћег јављања поремећаја личности и понашања, на шта йе, као што ћемо видети, указивати и поремећаји личности и понашања деде наших испитаника. Алкохолизам се знатно чешће јавља код мушкараца, иако се та стопа стално мења „у корист” жена. Yr ицај породичне атмосфере испитаника на настанагс неуротичних поремећаја и сметњи понагиаььа код деце. Поремећени психосоцијални породинчни односи највише погађају дечији развој одсуством емотивне топлине и бриге за деду, ко je су најбитније претпоставке њиховог нормалног развоја. Одсуство емотивне топлине од стране алкохоличара ствара код детета уверење да je запостављено, нежељено. Ако и псстоји позитивни емотивни пренос између алкохоличара и детета онда je он оптерећен често и „болесним” емотивним садржајима. Стога, Г. Босма с правом каже: „Алкохоличар у стан, у отупелости, са осећањем кривице није у стању да успостави односе пуне љубави са својим дететом. Алкохоличар види свет (кроз маглу непровидну за емоције луди који га окружују или покушавају да му се приближе. Он се повлачи у себе и самим тим није у стању да се приближи или веже за друге, па чак ни за своју деду. Он je себичан и преокупиран собой ( 3 ). Испитаници имају укупно 172 деде, што показује да алкохоличарске породице нису много бројне као што се то често наводи у литератури. Штавише, бројност ових породица je нешто испод југословенског просека, (таб. I) Уочавамо велику хетерогеност деде по узрасту што je отежавало добијање података од испитаника о поремећајима деде у детињству. Од првих сумњи да за мужа има алкохоличара па до првих покушаја лечења, уколико се породица пре тога не распадне, брачно-породичне односе карактерише једна хронична кризна ситуација која се састоји од непрекидног ланца супсидијарних криза. Те кризе се карактеришу агресивнош-

(i) До сличних резултата дошао je Д. Петровић у раду: „Брак и алкохолизам", Рад, Београд, 1968., стр. 27. До скоро идентичных резултата такође смо дошли и једним ранијим испитивањем утица ja алкохолизма на породичне односе.

(2) По речима Г. А. Босме студије америчких аутора показују да 58% од укупног броја алкохоличара имају једног родител>а алкохоличара (Willem G. A. Bosma, Алкохолизам и породица: Занемарен проблем, Рад je прочитан на XIX Интернационалном симпозиуму о превенцији и лечењу алкохолизма, одржаном у Београду јуна 1973. год.

(з) Г. А. Босма, Алкохолизам и породица: Занемарен проблем (рукопис).