Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

179

IХРИЛO3И

ћу, мржњом, нетрпеливошћу и, што je више зависно од индивидуалних случајева, узајамном емотивном равнодушношћу. Ова мучна емотивна неуравнотеженост ирадијадијом се преноси на све остале чланове породиде, тако да неспокојство и трајно осећање аномије умањују емотивне а и радне капацитете. После сазнагьа да за мужа има алкохоличара, жена и остали одрасли чланови породице настоје да болеет свог водећег члана учине што мање вндљивом за суседе, а нетто касније, за рођаке и пријателе. Та тежња за очувагьем анонимности води прогресивном отуђењу и изолацији породице од роБака и пријатела. Породида алкохоличара осећа се као шизматизована трупа, услед чета се емотивна напетост још теже подноси, jep се свако осећа аутсај дером у сопственој кући. Изолација и јако изражено осећање социјалног стида битно ограничавају могућност социјализације деде. Уколико ова изолација није праћена интензивним и сталним фрустрацијама деда, на срећу, ипак налазе пут до своје природне средине вршњака, упркос чшьеници да их социјални стид због ода алкохоличара спречава да своје вршњаке позивају кући или да одлазе к њима. У почетку мајка настоји да сакрије праве узроке својих депресивних афеката, или за деду немотивисаног плача и наглнх излива беса. Исто тако, деда уочавају да je отац у њиховом присуству нерасположен или лако прелази из ведрог расположења у лутњу и бес. Мајка по сваку цену настоји да деда не виде пијаног ода. Услед тога, она га понекад не виде данима. Уобичајено je објашњење мајке да je отац болестан или да je пуно радио да би сви боље живели. Деда ништа не могу да кажу свои учителу због чега гьихов отац никада не долази у школу да се интересу)'е за њихов успех. Она му пружају објашњења која су чула од мајке: отац je врло заузет послом и не може да нађе времена да доВе у школу. Не тако ретко, немогавши да изрази своје емоције лупье и беса према алкохоличару, мајка их управла према деци. Деда почшьу да се осећају заплашеном, несигурном и угроженом, јер стичу уверење да су напуштена од оба родитела. Зашто се родители недоволно брину о њима? На то питање не могу да одговоре jep им je моћ расуВивања и вредновања мала. Али зато деда веома добро региструју све промене у афективном животу својих родитеља. Њима je, свакако, најразумљивији језик емоција. Пошто не налазе никакав одговор о томе зашто су породични односи поремећени, она их тумаче на себи својствен начин. Емоционални, невербализовани одговор може бити само један: родители ме не воле и не желе. То „сазнагье” на емоционалном плану појачава осећања угрожености и заплашености доводећи до првих анксиозних стања. Када мајка више ннје у стању да од своје деде сакрива праве разлоге емотивних поремеђаја и када деда из дана у дан постају неми сведоци свакодневних препирки и оваВа, а не ретко и туча измеВу родители (чега ни сама нису поштеВена) њихова анксиозност може прерасти иначе малу адаптациону толеранцију и добити нов патолошки квалитет у разним неуротичним сметњама или, на срећу реВе, правим неурозама. Стална неизвесност и непредвидљивост понашања сваког члана породице, а нарочито алкохоличара, појачава дечију анксиозност. Деда се плате да Be услед честих родителских сукоба један или оба родители напу