Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

181

ПРИЛОЗИ

марнију емотивну инсуфицнјенцију као и недостатак родитељске љубавн. Чињеница да je агресивност код дечака била манифестни облик понашања указује на идентнфикацију са родитељем алкохоличарем као и на то да наша социјална средина у већој мери туши манифестну агресивност женске него мушке деде. Прикривена агресивност код девојчица крије у себи нзвесне идентификацијом интројектоване црте мајчине тежње за доминацијом. Поремећеност и неадекватно распоређивање породичних улога међу члановима, као и мањкавост прихваћених друштвених вредности, утичу и на мање или веће поремећаје у остваривању очекиваних психосоцијалних карактеристика полова. Податак да je 50 жена наших испитаника имало наглашено агресиван однос према њима, упркос чињеници што у осталој популацији она вероватно није толико изражена jep je друштво не прихвата, говори у прилог нашег мишљења. Истовремено, 22 супруге су на мужевљев алкохолизам реаговале интензивном анксиозношћу, Поларизација афективних стања код супруга алкохоличара један je од битних елемената за структурисање специфичних неуротичних поремећаја и сметњи понашања код девојчица. Y целини узевши, неуротични и други поремећаји су у корелацији са манифестним видовима поремећаја родитеља. Изгледа да су више психијатријски поремећаји у корелацији са сличним поремећајима код мајке, док су социопатије код дечака чешће повезане са содиопатијама очева алкохоличара ( 4 ). УтврВиванье узрочне повезаности свих поремећаја између деде и родитеља у породицама алкохоличара, као и доношење поузданијих закључака превазилази могућности овога рада. Намера нам je само била да укажемо на постојање те везе. Непотпуни и недовољно проверени подаци о мекталним поремећајнма испитаника онемогућили су нам да са извесном поузданошћу закључујемо о поста јању ове везе и да je целовитије сагледамо. Међутим, у истраживањима je постигнута велика сагласност о високој стопи психијатријског морбидитета код алкохоличара, при чему се највећи број алкохоличара оврстава у категорију карактерних неуроза или психопахија. Најзад, хетерогене старосне структуре деде наших испитаника (81 дете до 14. година) не дозвољава нам да говоримо о билансу неуротичних појава. Изражене социопатске црте у понашању једног дела деде наших испитаника најчешће су се јављале у периоду првих пубертетских и адолесцентних криза. Кризе су биле катализатор њиховог јављања и омогу ћиле су да се уместо амбивалентног односа према алкохоличару, прихвати потискивани и свесно нежељени образац његовог социопатског понашања. Пубертет и адолесценција постављају пред дечаке из алкохоличарских породила нарочито велике захтеве и оптерећења на плану социјализације. Криза идентитета, код дечака из алкохолнчарских породила, ко ja се у крајњем случају своди на немогућност успостављања своје мушке

(4) Робинс (1966) je дошао до заюъучка да антисоцијално нонашање родителе повећава ризик антисоцијалног понашања код деце. Он je утврдио „да алкохолизам (подвукао J. Бергер) родитеља такође повећава постотак деце која испол>авају социопатско понашање,” (С. Стојиљковић и сарадници, Учесталост, узроци, соцнјално-економске последице и превенција алкохолизма у породицама са ниским примањима. Институт за алкохолизам, Београд, 1967.—1969., стр. 277.)