Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

252

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛПЕТА

штимо одједном, али да можемо разбити стари бирократски апарат тако да од њега не остане ни камен на камену, што првенствено значи да ће радничка класа морати да има чиновинке који ће бити послушни службеници који ће извршавати њене налоге. Лењин се позива на Маркса и каже да постоји концепт да радничка класа спречи бирократизацију, а то je смењивост у свакој прилици и просечни лични доходи. Оно што Лењин нарочито истиче јесте мисао да свако посебно утиче у вршењу надзора и управљања како би сви привремено б иди бирократе, тако да нико не би био бирократа. Значи, модел постоји, али су специфичне прилике, уклучујући ту и оне које су нам споља биле наметане, вукле у страну. Не би требало ако се жели трезвеност губити из вида околност да недоволна културна и политична развијеност пролетариата иде на руку његовој сопственој бирократији, али би join мање требало губити из вида то да je друштвено (а првенствено произвођачко) самоуправљање једини —■ али и апсолутно сигуран пут суштинске негације бирократије и бирократизма. Отуда je свака теза која није у складу са идејом н применом самоуправљања, без обзира на плашт помоћу којег се камуфлира, дубоко реакдионарна. Кад je реч о друштвеној основи, хоћу да кажем и то да ако се сложимо о ономе што у последње време чујемо, a имајући у виду како марксизам одређује појам класе, морамо поћи од места класс у производним односима. Ако je то основно aja мислим да јесте онда се може дати једна глобална одредба радничке класс која није прецизна, али која може да задовољи неопходне потребе ради развијања даљих анализа одређених питања која ce често јавлају y нашој пракси и политичном животу. Чшьеница je да се често говори колико сам ja наилазио у многих политичара и политичких радника да радничку класу чине сви они радии људи који удружују рад на средствима у друштвеној својини и тиме стичу право да управљају токовима друштвене репродукдије. Тако, кад посматрамо ову глобалну трупу, онда се поставла питагье: ако je радничка класа та која руши к\асно друштво с цилем да га претвори у бескласно друштво, у друштво слободних луди, онда je сасвим разумливо зашто се тако често у нашем политичком животу чује израз радничка класа. Иако ми кажемо да смо извршили револуцију и да смо развластити буржоазију, неосновано je питати се против кога радничка класа води класну борбу. Било би, по мојем мишљењу, не само шаблонских већ и сувише наивних питања: ако немамо буржоазије, племића и др., онда нема ни класне борбе. Не би требало да заборавимо на дијалектику ствари, на остатке буржоазије и могућност њене репродукције, на њену временску превласт у области културе, на њену извежбаност у вођељу класне борбе, на гьено неизмерно искуство у подвалаштву, на њену повезаност и подршку у друштву капиталистичке друштвено-економске формације. Такође, не треба губити из (вида да се друштво развнја и да својим разве ј ем избацује неке нове структуре или, пак, да својом неспретношћу омогућава отварање простора да под плаштом новог а тиме да извесне мере заводливог иступа нештс што je најмање ново и лудско и против чега радничка класа мора да води оштру, чак и класну борбу